KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Naše malo zaboravljeno selo

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Naše malo zaboravljeno selo


Ovom našem drugu predsedniku, manje-više sve je jasno. Ne može da zauzme Kosovo, a ne može ni tek tako da ga da, što bi rekli, „za ništa”.
Trgovina u onom starom dobrom obliku, koji podrazumeva benefit za sve strane, jedino je što mu je preostalo.
A da bi mu bar malo pomogli, pre nego što svi poviču: „Izdaja”, i skinu mu glavu, opet „za ništa”, hajde, dragi moji čitaoci, da malo, ovako javno, razmislimo o situaciji u kojoj smo. I evo na šta to meni liči.
Zamislite da ste pre sto i više godina živeli na selu (a svakako jeste).
Velika porodica, bogata, više kuća, njive, svinje i volovi…
I onda, što je prirodno, polako krenete da se selite u grad (što ste takođe uradili).
I u gradu se smestili, razmnožili, našli poslove, završili škole, odomaćili se skroz, i malo pomalo na ono vaše selo i zaboravili dibidus.
Međutim, znate ono, zavičaj je zavičaj – seti se neko iz porodice sela, posle sto godina, možda mu zafalilo para, smučio mu se grad, hoće da pobegne od žene, zabrljao na poslu ili štagod, tek spakuje ti se on i krene u zavičaj.
Kada se vratio – skandal! Okupio porodicu i kaže: Ljudi, sve su nam oteli! Došli neki bogzna odakle, uselili se u kuće, zauzeli njive, žive tamo, rade i tvrde da je njihovo.
Porodica u šoku. A kako je i u njoj još dosta onih koji su nezadovoljni raznim stvarima u životu, a i, ako ćemo pravo, privatna svojina je privatna svojina, dedovina je dedovina, organizuje se mala družina odmah, pravac u selo, pa pravac kod uljeza, i vrlo jasno saopšti: Kupite se, i tutanj!
Ovi, naravno, neće. Kažu, to je, bre, naše, sto godina smo tu, i zatim, reč po reč, padne i neka teža, pa pukne i neka glava, nastane haos, lupamo mi njih, oni nas, zauzmemo ponovo, uz dosta povređenih, deo kuće, vičemo juriš…
Šta da vam kažem, neko je onda pozvao policiju. I dođu oni, kažu ne možeš bez sudske odluke da izbacuješ, sve i da jeste tvoje, pa kazne ove naše, usput ih prebiju, i nazad kući.

Priča o selu u kojem većina familije nikada nije ni bila postane najvažnija porodična skaska, sve se vrti oko nje, kunu se svi u selo, plaču zbog zlehude sudbe, optužuju jedni druge, ali ama baš niko ne može seoski slučaj da reši

Ako pitate kako su se vratili, moram da vam kažem – poniženi i popišani.
Zabolele batine, zabolela nepravda, pa pravac na sud, kad tamo – sudija njihov, raširili se ti i po gradu, i kaže: Nema ništa od izbacivanja, imaju pravo da žive tu, i kraj.
Očaj nastao u porodici, pa svađa, jedni kažu, ma, jebaćemo im majku majčinu, drugi kažu, ma pusti to, ne možemo ništa da uradimo, jači su, jebiga – i sve zajedno, jasno je da ne valja, a o zajedničkom osećaju nepravde da i ne pričam.
Ta priča, o selu u kojem većina pripadnika familije nikada nije ni bila, postane najvažnija porodična skaska, sve se vrti oko nje, kunu se svi u selo, plaču zbog zlehude sudbe, optužuju jedni druge, ali ama baš niko ne može seoski slučaj da reši.
Na kraju, okupi se porodični savet još jednom, ništa drugo mu i nije preostalo, napregne se i na moju i vašu inicijativu sastavi sledeći predlog, za celu porodicu:
Pod jedan, selo jeste naše, ali to nam ništa ne znači jerbo tamo nam života nema.
Pod dva, vikaćemo mi zauvek da je naše, vikaće i oni da je njihovo, pa predlažemo da svako viče šta god hoće, zauvek, ali da viče samo među svojima, i da na vici i ostane.
Pod tri, pošto nam je ostalo nešto uboge rodbine na selu, hajde da vidimo da njima tamo bude dobro.
Pod četiri, hajde da pričamo sa ovim osvajačima da našima daju jednu kuću, i njivu, nešto stoke, da im omoguće da otvore radnju u selu, i pekaru, trgovinu, frizeraj, šusteraj, da lepo tamo rade, prodaju i zarađuju.
Pod pet, hajde da naš grad od policije i suda, koji su se tako gadno umešali, traži da nam, zauzvrat, ovde u gradu daju neke povlastice, prime nas u udruženje evropskih gradova, izgrade nam još koji most, omoguće nam da lako, kad god poželimo, po svetu putujemo.
Pod šest, hajde da sa ovima iz sela napravimo i sami neki posao, da zaradimo i mi oni, i da od te zarade napravimo novi put do sela da možemo tamo kad god hoćemo, najpre kod naših, a posle, možda, ako se upoznamo, i kod njihovih.
Pod sedam, hajde da u porodici prestanemo da se svađamo, nego da malo više radimo jerbo je sirotinji svaki gubitak teži nego onima koji imaju para.
Pod osam, ko iz porodice nije za ovaj predlog, nek se lepo tera u tri pičke materine i nek nas ne gnjavi više.
Eto, dragi čitaoci. Predlažem da ovo bude naš prilog raspravi o Kosovu. Pa ko hoće, hoće, a ko neće, da se primeni ono pod osam.
Toliko, a vi razmislite da li ćete ovoj maloj inicijativi da se pridružite.
I javite ako imate bolji predlog.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar