KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Novi ljudi

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Novi ljudi


Uf, što sam se zajebao u svojoj večnoj komplikovanosti.

Vratio sam se jedne večeri u rat, i sve sam upropastio. Zato što sam povredio, samom činjenicom da sam tamo bio a da ne umem da objasnim zašto, neke drage ljude.
I video kako postoje ti duboki, lepi i topli, kod kojih osećanja traju, i ona dobra, i ona teška, tačno onoliko koliko traju i oni, i zato sve pamte, nose sa sobom, i stvarno si budala ako ih na to podsetiš.

Šta sam mogao posle ja, koji sam se ratom hvalio da ih impresioniram.
Pritom sam upao u sopstvenu zamku, osvojili su me onako kako to mogu samo oni koji su čisti i iskreni, te sam zaključio da nisam ja za njih i vratio se u svoj socijalni autizam.
I šta ja znam. Možda sam prekomplikovan, možda previše tražim od sebe, stalno se nešto preispitujem, opsednut sam sopstvenim krivicama za sve, baš kao i ubeđenjem da sam u stanju, uvek, sve da zabrljam, nešto pogrešno kažem, uradim, napišem glupu poruku, i onda mi se to, po pravilu, i desi.

I tada znam da je opet vreme da se skembam negde, poližem rane koje sam sam napravio, i obećam sebi da mi je to poslednji put. Đoku! Opet ću isto. Nepopravljiv sam.
A opet, ostalo mi je to lepo osećanje. Znate ono kada možeš o nekome da misliš samo lepe misli. I da uživaš u tome.
I koliko nam to u životu fali. Odnosi koji su bazirani samo na lepim osećanjima. Bez opterećenja, bez rezervi, bilo kakvog zaključka. Samo postoje ti lepi, dragi, pravi ljudi, topli i mili, i kada ih se setiš, bilo kada, znaš da je prestala zima. Here comes the Sun.
I ako je tako, zašto ih, ali baš celi život, ne tražimo? Šta radimo, zavučeni u svoje strahove, propasti, sumnje, kada su oni tu, negde oko nas, i samo treba da se pokrenemo, pogledamo, odemo negde, i oni će se sigurno pojaviti.

Šta nas plaši? To što će oni, možda, otići? Ili neće imati dovoljno vremena za nas? Faliće nam, biće nam prazno bez njih?
Ma, pustite to kad vam kažem! Zato što, kada se jednom pojave, uopšte nije važno gde su posle. Čak i da ih nikada više ne vidite, naučiće vas, za samo par sati, da neke stvari ostaju zauvek.
I pružiće vam taj osećaj, petarpanovski, koji vam govori da su srećne misli tu, samo smo ih, bogzna zašto, zaturili.

Zato vam kažem, tražite ih. Jedan minut s njima vredi čitavu večnost. Oni će biti vaš „Kavalier bar” (najbolji u Beču), i čašica porta, dobra cigara.
Činiće vam se da ste pročitali dobru knjigu, videli Maljeviča u Albertini, slušali Azrin „3N”, prošetali se po ogromnom polju, sunčali se sami u čarobnoj uvali…
Neviđene stvari ćete dobiti ako ih samo potražite. I pustite sve ostale, prošlost, budućnost, lične i kolektivne tragedije, zahteve, sve one koji su vas povredili, sve koje ste vi povredili, sve što vas boli, sumnje, strahove, predviđanja, računicu i, naročito -kraj.

Zato što kod novih ljudi kraja nema. Niti on može da postoji.

Nemoguć je tamo gde vam je zauvek ugodno i toplo, svaki put kada vam padnu na pamet.
Sve i da pogrešite, oni će ipak biti tu. Sve i da odete, oni neće, nikada, od vas i iz vas.
Sve je s njima dopušteno, granica nema, sve je otvoreno, jer su oni baš ti koji vam daju zauvek sve ono što sami nose, zauvek.
Zato, šta čekate? Ustanite, protegnite noge, odbacite glupe terete, pokrenite se, pogledajte okolo, nasmejte se i krenite u potragu.

Zavirite po kafićima, idite na žurku kod prijatelja, banite u kafanu, nenajavljeni, pričajte, lupetajte, budite ozbiljni, neozbiljni, šta god hoćete, i zapamtite da, kada ih jednom nađete, naći ćete ih zauvek.
Novi ljudi. To je ono što vam treba. Bar da imate posle svega nekome da kažete -hvala.
Zato što će uvek biti tu, kao srećna misao.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar