KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Prase i kredit

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Prase i kredit


Pao je sneg. I svaki put mi miriše, na kredit. Znate o čemu pričam? Ljudi žive na kredit, umiru na kredit, vole na kredit, daju na kredit, smeju se, plaču, sve na kredit, imaju i decu na kredit, i ljubavnice, muževe, žene, na kredit, i crtu u kafani, u prodavnici, šta god hoćeš, na stalno odloženo, na kredit.

Teško se plaća cena, odmah, zar ne?

I setim se toga, kada padne sneg, baš kao i glupih sahrana, bez obzira što me je tata lepo upozoravao -nemoj da ideš, neće ni on na tvoju.
Setim se i tate, i mame, i vremena na kredit, kada nije mogla da ga nahvata, za alimentaciju, ali jeste, jednom, za kredit, i on ga podigao, mama stavila parket, pa smo, posle, usred zime, po snegu, išli u Robnu kuću, koja se zvala „Nama”, da kupimo, sve, za nas.

I meni su uzeli one braon štofane pantalone, a hteo sam farmerke, i majka je na moju pobunu rekla: „Ivane, doćićemo kući”, a sestri bundicu, i meni par džempera, na V izraz, i glupu plavu košulju, i čizmice i za mene i sestru, i veš mašinu, i veliku sobnu lampu, sa ogromnim metalnim abažurom, i dugačkim stalkom, i čitavo prase, koje je majstor posolio i umotao u neki prljavi najlon.

Onda je tata stavio prase na veš mašinu, mašinu na ona kolica, ja dograbio kese, majka lampu, i uputili se, po zaleđenim ulicama, tamo, do naše zgrade, i stana.
Dalje ne moram da vam pričam. Mama je pala. Na lampu. I spljoštila abažur, zauvek. I mi ništa nismo rekli, pošto je ona rekla: „Reč ako čujem, jebaću vam majku”, a tata joj je mudro pomogao da ustane, ali nije probao da ispravi abažur, pošto bi ga, verovatno, njime i ubila.

Onda sam, posle stotinak metara, ja pao, i uleteo tati u noge, pa je on cimnuo kolica, i prase palo sa veš mašine, a veš mašina se zabila u sneg, a mama rekla: „Kakvi ste vi idioti”, i stala, iznad tog masakra, i nas, besna, sa polomljenim abažurom, i dosta polomljenim licem, u grč i bes.

Mašinu smo nekako podigli, tata je rekao da sam som i, vrlo tiho, da će „ova” da nas pobije, ali sa prasetom je postojao problem, i uopšte mi nije jasno kako se nije još ranije pojavio.
Mislim da je tata, pošto to svakako nisam mogao ja da uradim, prvi podigao svoj kraj najlona, ili sam ipak ja, jer on to nikakako nije mogao da uradi, prvi podigao svoj kraj najlona, zaboravivši da prase, nasoljeno, u najlonu, treba dizati sinhronizovano.

I prase je, naravno, izletelo. I ja sam se bacio za njim, uhvatio ga za nogu, ali ona masna, posoljena, nije bilo šanse da je zadržim, te je, prase, uletelo u noge mojoj mami, a ona uz urlik pala, na stalak od lampe.

Do kuće je mama ćutala. I tata je ćutao. I ja sam ćutao, baš kao i prase, koje smo gurnuli u bubanj mašine za veš, ali ne skroz, tek da mu dobar deo tela i masne nožice, vire.
Tata je, naravno, ostavio veš mašinu s prasetom još u antreu, i mudro rekao: „Ja moram da idem”. Mama je rekla, „Naravno, ti uvek moraš da ideš”, a ja sam pokušao da izvučem prase.
Koje je opet ispalo. I probao je tata da ga uhvati, ali, prase na sveže lakiranom parketu, ne znam da li ste to nekada videli.

Nije umelo da stane. Sve dok ga mama nije udarila polomljenom lampom. Na šta je tata otišao. I ja, u svoju sobu.
I nikada nisam saznao šta je moja majka posle toga radila, sa sobom, lampom i prasetom, pošto nisam smeo da izađem, ali sam, zauvek, zamrzeo taj glupi kredit.

Danas mi se čini da smo prase, prebijeno, ipak pojeli. Lampu je, valjda, nekako ponovo sklepao moj ujak. Veš mašina je bila tu, godinama.
I bili su krediti. Možda zato što ti naši roditelji nisu mogli, ili nisu smeli, odmah da plate.

A vi, da li vi smete?
Odmah, za svaku glupost, promašaj, uspeh ili neuspeh, svejedno.
Ili živite, i dalje, na kredit. Možda verujete, na kredit. Ili obećate, na kredit.
Šta da vam kažem. Prestanite, smesta. Da vam prase ne bi letelo po parketu. A vi ga lupali polomljenom lampom. Pa onda, zbog svih tih kredita, i sebe

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar