KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Retrovizor i metafora

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Retrovizor i metafora


Da li vam se to nekada dogodilo?
Na sva sranja, na totalno naopačke izvrnut život, na gomilu stvari koje nisi ni sanjao da ćeš morati da radiš, na glupostima izazvan stres – ode retrovizor!
Mislim, stvarno. Da mu jebem mater!

Mala stvar, nebitna, a natera te da pukneš, odlepiš, oteraš sve dođavola, suočen sa gigantskim razmerama tragedije koja te je snašla.
A stala je u tu plastičnu kutijicu sa staklom, i kamerom u mom slučaju.
U govance jedno, delić automobila, nešto što inače i ne primećuješ, ne zanima te, uvek možeš da ga zameniš (ja bar dva do sada), i što je najsmešnije, služi da gledaš unazad i vidiš sve ono što, voljno ili nevoljno, ostavljaš pozadi, za sobom.

I shvatiš da sve to što boli, što doživljavaš kao nesreću, stane u tako neku kutijicu, i pukne. Razbije se staklo – pu, pu, pu, da ne bude onih sedam godina nesreće – pokida plastika, mehanizam koji ga pokreće neprijatno kvrcne, a pogled unazad bude razbijen u paramparčad, ostane u fragmentima, rasparčan, tek da još jednom shvatiš da nikada ništa nećeš razumeti, videti, objasniti, naročito ne zašto nešto puca, i da ćeš nastaviti napred po krhotinama onog iza, nerazumljivog i zauvek razbijenog. Oni srećniji se na te krhotine bar iseku pa stave flaster, ili ušiju to, i odu. Drugi samo slušaju krckanje, svesni da i dalje gaze po istom, razbijenom i nerazumljivom. I svakog se koraka plaše.

E, jebem ti baš. I pogled unazad i sve naše retrovizore. Sve metafore, koje, opet, ništa ne objašnjavaju.

Najgluplja stilska figura. Ništa ne pomaže, ne znači ništa, samo malo lepše opisuje loša stanja. Razbije ti neko glavu pa kaže, vidi kako ti ravnomerno teče krv, gusta kao neki džem od šumskih jagoda, iz stare tegle, s nalepnicom „ne dirati“, kojoj je puklo dno.
To su metafore, nabijem baš i njih na onu stvar.

Mislim, šta? Ja, kao, bez retrovizora ne bih znao kako mi je? Nego sam morao da krenem u rikverc, da zakačim drvo, da čujem tu lomljavu, pa da shvatim da sam u govnima!
Zar nije moglo, bar bez toga?!

Priznao bih ja, ej, jako mi je loše i da nije kvrcnula ta ružna plastična kutija, da nisam video žice kako vire, delovi vise, i da mi se nije pojavio na displeju znak sa uzvičnikom i precrtana kamera, ona koja mi inače pomaže da pažljivo idem i napred i nazad.
I gde ću sada, bez pogleda unazad? Kako dalje u životu, u rikverc? Da li je to znak: ne okreći se sine, ili me samo neko zajebava?
Šta da radim s tako razbijenom prošlošću? Koliko ću se plašiti onog ispred ako ne vidim ono iza? Ili ako vidim kako je, zgaženo i u deliće polupano.

Da li je, stvarno, tačno to sa sedmogodišnjom nesrećom onih koji razbiju ogledalo? I šta da kažem, nisam ja, majke, mi, drvo je. Pa nek sva nesreća ide na to stablo, posekli ga dabogda koliko sutra!

Ili mi se sve i desilo baš zato što nisam pažljivo gledao unazad? Ili zato što sam krenuo tamo, u to unazad, a da nisam prethodno proverio šta me na tom mestu čeka?
Ogromno drvo, da se o njega olupam.
Možda sam, prosto, kreten kome je sve to i trebalo da se desi.
Kada razmislim, vrlo je moguće. Sam si kriv, rekla bi moja majka, nisi gledao.

A ja, sam u sebi, vrištim – pa kako, bre, da gledam, gde da gledam, vidi šta mi se dogodilo, što stalno pričaš da sam sam kriv, što ti bar jednom ne padne na pamet neko drugi, to drvo, na primer?

Drvo nema ni oči ni glavu, Ivane, rekla bi, mrtva hladna, ti imaš. Mogao si bar da ga zamoliš da se pomeri.
Ma, đoku sam mogao! Ko mene uopšte i sluša? Nego se poređali gluvi i slepi, i ispred i iza, kao drveta, i čekaju da se olupam.
I ostavi me i ti, draga mama, na miru. I svi ostali, baš da im jebem mater njihovu, čemu god da ih je učila.
Glupi retrovizor. Da li vam se ikada polomio? I s njim pogled u prošlost? Šta radite u takvim situacijama?

Ja ću probati s pu, pu, pu… I idem dalje. Po krhotinama. Do sledećeg drveta, jebem baš i njemu drvenu majku!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar