KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Slivnik i Slivnica

Ode sva naša veličina u onu stvar ako pod hitno ne naučimo da smo mali, i da baš zato veoma pažljivo, pedantno, moramo da beležimo sopstvene gluposti i poraze, i da marljivo iz njih učimo. Stavku po stavku.

Pa, došao red i na poraze. Novembarske, koji su, po pravilu, mešavina nacionalnog romantizma, nacionalnog entuzijazma i istog takvog kurčenja. Samim tim i veoma poučni, pogotovo kada bi ih se češće sećali, što, nažalost, sa ovim o kojem pričamo i nije slučaj.

Veoma malo ćete naći o bici na Slivnici, a završila se porazom baš 19. novembra 1885. godine.
Bugari nam nanu naninu tog dana. A mi nešto pre toga, predvođeni mlađahnim kraljem Milanom, krenuli da njima uradimo to isto.

I završili u opštoj bežaniji sa nervno poremećenim kraljem spremnim na abdikaciju, izgubivši Pirot i ne zaustavljajući se sve do Niša.

Bruka i sramota, šta da vam kažem. Austrijanci morali da se umešaju, zapretili Bugarima, te su se ovi povukli. Posle su nam druge velike sile, Francuska i Engleska, pomogle da ne platimo ni ratnu štetu. Obrazloženje - nismo imali para.

A ni ugleda nam ništa nije ostalo. Mala, poražena, uboga zemlja - takav nam je "imidž" bio godinama posle Slivnice.

Pri tom je Slivnica, slivnik, najnormalnija stvar koja može da ti se desi kada konačno dobiješ državu, kao onomad na Berlinskom kongresu neku godinu (nekih sedam ako dobro računamo) pre katastrofe.

Uostalom, zamislite, još bolje setite se nedavne istorije, pa će vam sve biti jasno. Mali, tek nastali, bez para, znanja, mozga... ali nacionalno osvešćeni, poletni, ubeđeni u sopstvenu izabranost i veličinu, opterećeni dugogodišnjim "nepravdama" i sopstvenom žrtvom - šta drugo da uradite?
Pa, to! Pravo u slivnik! Ili na Slivnicu. U boj! Za bilo šta, a pogotovo za tu nacionalnu veličinu o kojoj ste tako dugo maštali.

U "oslobađanje" davno izgubljenih teritorija, u osvajanje novih, ali onih koje vam, ubeđeni ste u to, po prirodnom pravu pripadaju, u ispravljanje istorijskih nepravdi.

Zajebana je ta vizija kada se pojavi u maloj glavi. Posle ti ostane samo da povučeš vodu. I da probaš da što pre zaboraviš i nikada ne priznaš. Da si ti, pun takvih snova, poražen.

Niko nema toliko velikih neprijatelja kao male, tek nastale zemlje. I niko nema toliku potrebu da kroz borbu i izravnavanje starih računa postane tako strašno velik.

Zajebana je ta vizija kada se pojavi u maloj glavi. Posle ti ostane samo da povučeš vodu. I da probaš da što pre zaboraviš i nikada ne priznaš. Da si ti, pun takvih snova, poražen.

E, pa baš zato i treba da se podsetimo, to jest trebalo je mnogo ranije, na primer, kada smo devedesetih ponovo otkrili da možemo da imamo svoju državu, ovu koju smo dobili kada su baš svi drugi otišli sredinom dvehiljaditih.

Zato što za svaku takvu, novu državu prva lekcija mora da bude san kralja Milana - onaj da će da osvoji Sofiju, tursku kasabu, gotovo nepostojeću u to vreme.

I odmah zatim opis koji je dao Laza Lazarević, koji je kao lekar služio u vojsci tokom tog smešnog, kratkog rata sa Bugarskom, gledajući našeg vojnika na novembarskom mrazu: "Stoji tamo kao direk, ukočen i smrznut, na koji možemo da okačimo zastavu naše slave."

Razumete? Da smo to znali, i da smo znali da je Garašanin hteo da ubije kralja Milana kada je ovaj izbezumljen počeo da beži i da pominje abdikaciju, i da smo znali da su, po svedočenju kraljice Natalije, "Nemci bili besni, Rusi razočarani, Englezi srećni jer će moći Bugarsku da odvoje od Rusije, Francuzi uzmuvani, a Austrijanci kao protiv a gurali nas u rat"... e, da smo sve to znali, možda ne bismo onako bezglavo ponovo jurili u novi slivnik nekih stotinak godina kasnije.

I možda ne bismo ponovili iste one pokušaje zaboravljanja koji su nastali posle Slivnice, poput onog u kojem smo broj mrtvih u ratu sa Bugarskom prepravili sa 7.000, na 700.

Fenomenalno, zar ne? Kreneš negde, kurčiš se, a posle svega, kada dobiješ po nosu i kada brže-bolje pobegneš, ni reč o tome. "Ko? Ja? Ma ne! Nikada! Nisam tamo ni bio."

Drugim rečima, i da vam to odmah kažem, ode sva naša veličina u onu stvar ako pod hitno ne naučimo da smo mali, i da baš zato veoma pažljivo, pedantno, moramo da beležimo sopstvene gluposti i poraze, i da marljivo iz njih učimo.
Stavku po stavku.

To je jedini način da izbegnemo slivnike. I anegdotske, cinične prikaze u svetskim udžbenicima. Poput onog koji ide uz bitku na Slivnici. Da je to bila bitka kapetana protiv generala.
Niste znali to?

Najveći čin u bugarskoj vojsci, tek nastaloj, bio je čin kapetana. U našoj, sve đenerali. Tako smo i prošli. I opet ćemo ako Slivnicu zaboravimo. U slivnik.

Samo što neće više biti nikoga da pusti vodu.
Pa vi vidite. To jest, probajte da osetite.}