KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Spomenici

Kada laž podigne spomenik, i taj spomenik stoji decenijama, šta ti vredi da ga srušiš? I šta si srušio? Njega, ili sebe

Grešite li, ponekad? I da li mislite da je priznanje grešaka, bile one i gotovo nevidljiva sitnica, važno? Znate ono, kupite beli luk, a lepo vam je rečeno - kilo crnog, ili zaboravite da uključite bojler, skrenete u pogrešnu ulicu... - da li kažete pogrešio sam, ili izmislite da vam je neko drugi kriv?

Neki tvrde da kada slažeš jednom, pa i beznačajno, slagao si zauvek. Ne znam da li bih se s tim složio pošto bih time osudio sebe na ozbiljno dugačko prokletstvo, ali negde, u podsvesti, izgleda da verujem u to, pa mi se kada probam da slažem, iskrive usta, oči, zatim i celo lice, i budem uhvaćen - odmah.

Mislim, ne sećam se da sam uspešno nešto slagao, što nikako ne znači da nisam hteo. Zato, između ostalog, i ovu Novu godinu, u kojoj vam želim sve ono što se obično želi, a što moja Olja opisuje kao "bla, bla, bla, bla, srećna, bla, bla, Nova, bla, bla, bla", dakle, ovu godinu moram da otpočnem priznanjem.

Džordža Eliota nisu zabranjivali, kako sam naveo u prošlom tekstu. Nisu mogli njega jer je on, u stvari, bio ona. I zvala se Meri En Evans i napisala je, između ostalog, "Vodenicu na Flosi", ali potpisivala se kao Džordž Eliot, verujući, naivno, da će je pod tim muškim imenom ozbiljnije shvatati.

Sve zajedno, kako je lepo primetio moj Uroš, mogli su samo da zabranjuju, i jesu, Džordž Eliot, a ne Džordža. Nju, elem, a ne njega. Eto, i sada mi je već lakše. Priznao sam sitnicu, rekli bi cinici, pa sada one krupnije stvari mogu mirno da krijem.

A znate li koja je jedna od najvećih laži u našoj cenjenoj istoriji?

Da vam odmah kažem - ona koju je izveo Stefan Dečanski i koja mu je omogućila da postane kralj Srbalja, i to baš u ovo doba, 6. januara Ano Domini 1322. Njega, a bio je jedan od naslednika, rođeni otac nije mnogo voleo, sumnjajući, s pravom, jer takvi smo ti mi, da bi ovaj mogao da mu poradi o glavi, te ga je poslao u Carigrad Androniku II, da ga ovaj oslepi.

Nije primetio svog sina, svoje dete, te je ovaj to iskoristio, poslao nekoliko ubojica, te je Stefanu Dečanskom zauvek zamračen vid, i to na dosta pouzdan način - davljenjem. A dete ko dete, dograbilo titulu kralja i uskoro postalo i car, i to onaj kojim se toliko dičimo po imenu: Dušan Silni

Androniku ili je bilo žao ili je, prosto, imao druga posla, te je propustio to da uradi. No, nemojte da mislite da je "tabloidna javnost" naš izum. Jok, postojala je i tada, i vladala je dvorskim svitama, i puštala "vesti", to jest glasine, a jedna od najsnažnijih bila je baš ta da je Stefan Uroš III Nemanjić, Milutinov sin, u carigradskoj tamnici lišen očinjeg vida.

I naravno da je posle sve bilo lakše. Vratio se Stefan u Srbiju, Milutin umro, počela borba oko prestola, a naš dragi Stefan izašao pred narod i plemstvo i saopštio da se desilo "čudo božje"! Vratio mu se vid.

I šta će ljudi, verujući, nego da rašire priču o čudu i Stefanu obezbede baš onu prednost koja mu je bila potrebna. Mislim, kako običan svet da se bori protiv čuda božjih. Ne ide to, zar ne. I nije ni išlo. Sve je Stefan protivnike lako porazio, i postao kralj, i to gotovo svevideći. Omanuo mu je vid samo u jednom slučaju.

Nije primetio svog sina, svoje dete, te je ovaj to iskoristio, poslao nekoliko ubojica, te je Stefanu Dečanskom zauvek zamračen vid, i to na dosta pouzdan način - davljenjem. A dete ko dete, dograbilo titulu kralja i uskoro postalo i car, i to onaj kojim se toliko dičimo po imenu: Dušan Silni.

Moćne znaju da budu te laži, šta kažete? I dosta dugo umeju da traju. Toliko dugo da posle, kada probaš da ih ukloniš, postaneš smešan. Evo, ja sam se silno smejao kada sam pročitao, tu oko Nove godine, da je Ukrajina tokom počivše 2016, ne bi li se odmakla i distancirala od "komunističkog nasleđa", uklonila 1.320 Lenjinovih statua i preimenovala 51.500 ulica.

Budi bog s nama, rekla bi moja baba, koja je mrzela komuniste, još od onog dana kada su je terali da sa Pašinog brda pešači do Trga republike i raščišćava ruševine, a tamo pored nje, u sjajnim kolima, protutnjala nova elita, partizanke u otetim bundama, zaustavila se ispred Narodnog pozorišta i ušla unutra "da gleda balerine". "Pu", rekla moja baba, odlučna da im nikada to ne oprosti. A opet, prva bi se prekrstila da ovu ukrajinsku vest pročita.

I stvarno, kada laž podigne spomenik, i taj spomenik stoji decenijama, šta ti vredi da ga srušiš? I šta si srušio? Njega ili sebe? Zar to nije isto kao ono kada te u'vate da si prosuo kafu, a ti sve vičeš: "Nisam ja!"

Isto ti je to, brajkoviću. Rušenje bronzanih laži, ili bilo kojih drugih, nije ništa drugo nego bedni krik: "Nisam ja!" A jesi. Verovao si u njih. I nemoj sada mnogo da mi se praviš fin. Priznaj, brate, i ostavi ih da stoje. Da te podsećaju na greške, i opominju, da ih ne ponoviš. Sve ostalo će samo da ti pomogne da ponovo slažeš. I sebe i druge.

A nije to u redu kada pogledaš istoriju. Obije se o glavu, svaki put.