KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Stepenice sa neba

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Stepenice sa neba


Da li vi to možete da zamislite? Evo, sa Oliverom sam punih devet godina, i svaku od njih proveo sam apsolutno ubeđen da ona savršeno razume činjenicu da sam ja odrastao na “Stounsima”, “Cepelinima”, “Dorsima”, “Džeferson eirplejnu”, i da je tu za mene početak i kraj svake priče o muzici. Mislim, nema šta da se priča, sluša se samo to, svaki dan, po ceo dan, a i kola su mi puna diskova Nila Janga, Springstina, “Alman bradersa” i sličnih likova, sve iz one kultne verzije rokenrola – tri gitare i bubanj, pa ti rokaj.
Tome me naučio još Ljubiša Milošević, najbolji drug moje sestre, koji je, jedini u kraju, imao tosku 10, i sve ploče koje sam želeo da slušam. Kod Ljubiše sam prvi put čuo i četvrti album “Cepelina” ubeđen da o njima, zahvaljujući njemu, sve znam, pa i to da “Stairway To Heaven”, kada se sluša unazad, pominje i samog Satanu, jedino što nikada nismo uspeli to da izvedemo, a sve smo pokušavali, pa čak i da okrenemo ploču naopačke. Toska 10, jednostavno, nije dozvoljavala tu opciju, a ni vinil na kojem je četvrti “Cepelin” objavljen.
Razumete o čemu vam pričam. Moje vaspitanje i moja muzika su jedno te isto, ne idu jedno bez drugog, i apsolutno sam bio ubeđen da, evo, živim sa ženom, koja ne samo da to razume, nego je apsolutno ista kao i ja – zašto bi inače, bar jedno sto puta zaredom, slušala “Stounse” i njihov “Start Me Up”, bez kojeg se, u našem slučaju, na put i ne kreće.
I zamislite sada moje iznenađenje kada sam jednog dana banuo nenajavljen u kuću i zatekao moju jedinu dragu sa – Acom Lukasom?!
Prevara veka. Čovek joj ušao u oba uha, kroz slušalice, tako glasno da sam ga čuo ali ne i prepoznao čim sam ušao kroz vrata.
Ko ti je to, pitam zapanjen, a ona mirno – Aca Lukas.
Koji Aca Lukas, u mojoj kući?!
I nije trebalo baš to da izgovorim, jer mi je odmah objasnila da je kuća i njena, a neću vam navoditi sve ono što sam čuo o njenim slobodama i o svemu čime sam je, pazi sada, presirao, devet punih godina.
Ovde se samo sluša taj tvoj rokenrol, već je vikala. Hoću Čolića, Joksimovića, jebenog Lukasa, bez Cece se ne ide u kafanu, hoću i Dina Merlina, i razne druge stvari koje nisam smela ni da pomenem.
Ma leba ti, kažem ja, zašto nisi smela, a ona mirno – zato što si stalno pljuvao Mariju zbog muzike.
I šta sam na to mogao. Jesam jadnu Mariju pljuvao zbog muzike, neka mi odmah oprosti, ali ubijala me je kada negde krenemo tim sladunjavim pesmicama sa još sladunjavijih cedeova.
I eto ti sada, mislim se nešto, i ova poludela. Onda sam ipak razmislio, šta ti ja znam tu žensku pamet, uvek su one nekako u pravu, te predložim kompromis. Neka ona sluša šta hoće, na slušalice, ali, u kolima, moja muzika.

I zamislite sada moje iznenađenje kada sam jednog dana banuo nenajavljen u kuću i zatekao moju jedinu dragu sa – Acom Lukasom?! Prevara veka. Čovek joj ušao u oba uha, kroz slušalice, tako glasno da sam ga čuo ali ne i prepoznao čim sam ušao kroz vrata. Ko ti je to, pitam zapanjen, a ona mirno – Aca Lukas

Uopšte je to nije zanimalo. Pa sam, kada smo išli u Beč, celim putem slušao Dina Merlina, čak mi se i par pesama svidelo.
Onda je došao dan da idemo u ove južne krajeve, grčke, a ona sva nešto sjebana, ubio je posao, i poslodavac, pa meni sve nešto žao, stanem na prvu pumpu i kupim, užas – Džinovića i samog Acu Lukasa.
Šta da vam pričam, kod Bujanovca me maznuo radar, a kada sam video policajca znao sam istog trenutka da ne vredi da mu pričam da sam dao gas zbog toga što mi odjekuje po kolima, pošto mu je na čelu pisalo da za “Stounse” nikada nije ni čuo, ali da mu je zato Aca Lukas rod rođeni.
I onda, u Solunu, prčkam nešto po internetu i nađem taj podatak. Da su “Cepelini” svoj četvrti album i “Stepenice za nebo” objavili pre tačno četrdeset šest godina, u novembru 1971.
I pomislim kako je u toj pesmi baš moja draga, još pre nego što je i rođena.
Zato što veruje u sjaj, a i sama sija. I kupila bi stepenice za nebo, i, tamo gore, gde su radnje zatvorene, otvorila bi ih, uz samo jednu reč.
Sve ostalo je u pesmi dvosmisleno, i ne bi valjalo da joj objašnjavam.
Ali, valjda će i ovo biti dovoljno. Da kada krenemo kući, ponovo slušamo “Stounse”.
Šta vi mislite?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar