KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Sumnja

Kaže meni Slađana, draga čitateljka, kako joj fali naše istorije u ovim kolumnama, „samo se baviš onom stranom", pa sam nešto mislio da bar probam da joj učinim, bez obzira na to što i dalje mislim da istoriju nije lako deliti, i da, i kada se bavimo „tuđom", mi u stvari pišemo o sebi. Ako ništa drugo, o svemu što smo propustili, a to, verujte mi, nije malo. No, i upravu je tu ona, ima dana kada je „naša" istorija, bar na prvi pogled, daleko značajnija.
Uzmimo, za primer, 4. maj. To je dan kada je, recimo, papa Aleksandar VI, čuveni Rodrigo Bordžija, leta gospodnjeg 1493. godine, svojom bulom podelio Novi svet između Portugalaca i Španaca. Istog tog dana je, godine 1626, holandski istraživač Peter Minuit stigao na današnji Menheten i kupio ga za nešto sitnica vrednih tačno 60 guldena.
Vekovima kasnije, na isti taj dan, a ako hoćete baš precizno - 1953. godine, u tom Novom svetu Pulicerovu nagradu je osvojio Ernest Hemingvej za roman „Starac i more".
A još nešto kasnije, 4. maja 1979. godine, Margaret Tačer je postala prva žena premijer Velike Britanije, iste one pod čijom kontrolom je Novi svet toliko dugo bio.
I to vam je, da vam ja kažem, sve što od belosvetske istorije treba da zapamtite o 4. maju. Par događaja i šlus.
Zato što je važniji naš 4. maj. Dan kada je, 1980. godine, umro otac našeg Novog sveta, koga smo zvali „najvećim sinom", bravar, komunista i večni predsednik - Josip Broz Tito. Nekih deset godina kasnije umro je i naš Novi svet, a da mnogima, pa ni meni, uopšte nije jasno - kako.
Postoje ozbiljna, čak i naučna objašnjenja, i s mnogima se i slažem. Loš sistem, u suštini i loša privreda (zasnovana ne na produktivnosti, nego na zajmovima), glupi partijski i nacionalni „ključevi", jednoumlje, i partijsko i nadnacionalno, korupcija kao državni projekat (dobiješ posao, kredit i stan, a da te niko ne pita šta si radio), učenje čitavih generacija poslušnosti u zamenu za pomenuti posao, kredit i stan, širenje fame da je sve „naše", a samim tim i bezvredno... ima toga još, mogao bih do ujutru da nabrajam, ali i ovo je dovoljno, pogotovo što nije to ono što me muči.

Vera nam uopšte nije potrebna. Treba nam sumnja. Svakog dana, u svaki lični i zajednički poduhvat. I u sopstvenu istoriju

Postoji drugo nešto. Činjenica da je čitavim generacijama to bio jedini svet koji su znali, svet u kojem su rasli, živeli i umirali, bez ikakvog pokušaja da sumnjaju.
Moji roditelji, rođeni početkom tridesetih, a umrli sredinom devedesetih, i toliko drugih, generacije rođene dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, učeni su u tom sistemu, bili članovi partije, imali „radni staž", dobili stanove u Novom gradu Novog sveta, kupovali na kredit, letovali u sindikalnim odmaralištima...
I sada recite vi meni kako je umrlo to u šta niko nije sumnjao?
Štaviše, nisu sumnjali, i pored sveg znanja, i dodira sa onim drugim Novim svetom. I pored koka-kole, rokenrola, Hemingveja, Tačerke, Menhetna, Bunjuela, Trsta, rada u Nemačkoj, i svega ostalog što nam je bilo tako blizu, i toliko daleko.
Nisu sumnjali ni kada je Tito umro, ali se jesu plašili, pa je majka rekla da će nas Rusi svakako napasti, a ćale je na rever stavio onu značku s vođinim kosim potpisom Tito.
Nisu sumnjali ni u vreme Milke Planinc i prvih nestašica, ni u doba Branka Mikulića, Ante Markovića - tek taj što je besomučno verovao - baš kao što nisu sumnjali ni svih godina pre, kada su, kao klinci, nosili cipele od kartona ili patili od dijareje na sumanutim radnim akcijama, oboružani krampovima i lopatama, koje su zabijali u zemlju sve vičući: „Za Tita! Za Jovanku!"
Ni danas mi to nije jasno, nijedna od dve stvari - ni zašto nisu sumnjali, niti zašto je to, nesumnjivo, umrlo.
Mislim, ako vera pokreće planine, kako nije, ta i tolika vera, zaustavila smrt jednog projekta, bez obzira na činjenicu da on jeste bio sumanut?
Onda mi padne na pamet da je možda ta vera bila lažna. I da je odsustvo sumnje takođe bilo lažno. I da su toliki proveli život, i umrli, bez snage da priznaju svoju najveću laž.
I, pravo da vam kažem, sve me to dosta otrezni. I kada mi padne na pamet da nam danas fali nešto u šta ćemo verovati, opalim sam sebi šamarčinu. Zato što znam koliko nam vera uopšte nije potrebna. Treba nam sumnja. Svakog dana, u svaki lični i zajednički poduhvat.
I u sopstvenu istoriju ako razumeš šta hoću da kažem, draga Slađana.