KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Trapavost

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Trapavost


Ovako je bilo. Prvo mi je Marija javila kako je Aljoša krenuo u školu, spremio se, zategao, poljubio je i otišao, bez školske torbe.
Onda je meni Aljoša javio kako je kod mene zaboravio protezu.
I lepo sednem u kola, odvezem se do njih, izađem, krenem ka vratima, i shvatim da nisam poneo protezu.
Dok sam se vraćao kući, ozbiljno sam razmišljao o tome da smo moj sin i ja u nekom srodstvu.
I on nije izuzetak. I ostala deca su na mene.
Marta je, recimo, ista takva. Kako stane na stepenice, padne. Jednom je pala i sa zidića, ravno na glavu, pa često razmišljam da je peške nigde i ne puštam. I ponavljam joj, kad god negde krene, mudre reči moje babe: „Bog je izmislio lift da ljudi ne idu peške.” Bez obzira na to što stanujemo na prvom spratu.
Ista je bila i Jovana. Njoj sam kada je htela rolere iz Kanade doneo i svu prateću opremu: kacigu, štitnike za laktove, kolena, ramena… ali je slomila ruku silazeći niz stepenice dok je, bez rolera, išla u školu.
Eto, takva su mi deca. Trapava, u skladu sa onim što je moj rahmetli otac umeo da kaže: „Kada Vanja prođe jednom stranom sobe, na drugoj nešto padne.”
Svašta sam porušio, samo tako, slučajno, postajući mator i nimalo spretniji.
Uđem u kafanu sređen, izađem ubrljan, dovoljno da svako zna da sam smazao ćufte ili Peričinu supu ili nešto od onoga što pravi Dimitrije, a i ne znam kako se zove pošto to i nije važno. Važno je da ostavlja tragove.
Tu sam povukao na dedu, koga je baba, prava gospođa, svakog jutra sređivala, nameštala mu kosu, pa šešir na tu kosu, ravnala revere, zatezala kravatu, pazila kako viri maramica iz gornjeg džepa na sakou, i slala ga ravno u onu krčmu preko puta limara s Pašinog brda iz koje su ga vraćali u delovima. Posebno šešir, posebno kravatu, posebno sako, posebno pantalone, a posebno dedu, umazanog i trešteno p’janog, te ga je baba, da ne vidi komšiluk, hitno ekspedovala u krevet, ali ne njihov, zajednički, bračni, nego onaj u devojačkoj sobici, stišnjenoj, sa sitnim prozorom, u kojoj je, osim uskog i kratkog kreveta, s kojeg bi deda pijano virio na sve strane, postojala još samo stolica i ikona na zidu. Na stolicu bi baba sela da ga gleda i maše glavom, a ikona je valjda trebalo da posluži njegovom pokajanju, koje se nikada nije desilo. Desilo bi se samo da se ujutru probudi i da ga baba ponovo, beznadežno, sredi. Pa sve iz početka, sa istim krajem, u dedinim delovima.
Ja, doduše, za razliku od dede i svih ostalih istaknutih predstavnika svoje familije, ne pijem, ali to ne znači da, kada izađem iz bircuza, izgledam drugačije od njih.

Dok sam se vraćao kući, ozbiljno sam razmišljao o tome da smo moj sin i ja u nekom srodstvu. I on nije izuzetak. I ostala deca su na mene

Ko pijana, umazana budala. Olja ne sme da ide pored mene kad sam takav i jasno je već na ručku koliko je sramotim. Samo me strelja pogledom i prstima oštro pokazuje ka mojoj košulji, pantalonama, prsluku…
No, zar ne mislite i vi, kao ja, da u trapavosti ima nekog šarma? Ona nam omogućava da se smejemo, i sebi i drugima, i to bez ikakve zlobe, već samo zato što je taj čin rušenja, padanja, umazivanja – urnebesan!
Ne gađaju se ljudi tortama bez veze. I nisu slučajno Baster Kiton i Čarli Čaplin svojom igranom trapavošću osvojili čitav svet.
S tim u vezi, deca me odavno ubeđuju da krenemo da snimamo rijaliti i totalno sjebemo one Kardašijane, a o ovim našim „Zadrugama” i „Parovima” da i ne pričam.
I imaju već jedan snimak. Marta, Relja i Aljoša kao snimaju film. I pošto je Aljoša najmanji, naravno da mu, po scenariju, pripada uloga žrtve. Ubijene, razume se, da nešto slučajno ne bi pričao u filmu, i zatim umotane u ćebe.
Rijaliti je nastao kada su pozvali Olju da gleda snimanje i kada se iz njihove sobe začuo njen krik.
Nesrećnog umotanog Aljošu su podigli, a on je iskliznuo iz ćebeta naglavačke i zubima se nabo na ivicu kreveta.
Sve dokumentovano Martinim telefonom, i posle pokazivano familiji, koja je, gledajući, iz smeha prelazila u onaj Oljin krik i pokrivala lice rukama. Toliko je krvi bilo.
I dan-danas sam ubeđen da je Aljoša zbog toga morao da nosi protezu.
Koju sam ja zaboravio neposredno pošto ju je on zaboravio.
Ali da toga nije bilo, ne bi bilo ni ove kolumne. O trapavosti.
I nemojte samo da mi kažete da ste različiti. I da ne biste mogli da snimate najsmešniji kućni video.
Prema tome, šta čekate?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar