KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Veštice iz Salema

Ne vidite lov na veštice u svom dvorištu? I ne učestvujete u njemu. A koliko vas je kupovalo one petparačke novine i gutalo svaku reč o porodici Ognjenović, onoj protiv koje je, koliko pre tri dana, tužilaštvo odbacilo optužbe da su uzeli pare koje je naša salemska zajednica skupila za lečenje njihove ćerke?

Bilo je to, da vas podsetim, 1692. godine, 19. septembra. Žil Korej izgovorio je čuvene reči: "Proklet bio, šerife! Proklinjem tebe i sve šerife iz Salema!" I umro.
Dva dana pre toga spustili su ga na zemlju, položili na njega dasku i na nju krenuli da ređaju teško kamenje. Stara, surova egzekucija. Koja osamdesetogodišnjem Žilu Koreju uopšte nije teško pala.

I to toliko da je svaki put kada su ga tokom tog dvodnevnog mučenja pitali da li je veštac, mirno odgovarao: "Dajte još kamenja."

Bio je jedan od devetnaestoro žena i muškaraca koji su pogubljeni tokom čuvenog lova na veštice u seocetu kratkog imena - Salem, u američkom Masačusetsu.

Šerif kog je prokleo i koji je žrtve terao da priznaju da se bave veštičarenjem zvao se Džon Korvin. Ostao je čuven po tome što je žrtve vezivao za stolicu, stavljao im omču oko vrata i onda je lagano zatezao, gotovo do poslednjeg daha i svakako poslednjeg priznanja u njihovom životu.

Najslađe u svemu jeste to što i danas, u Denversu, kako se sada zove seoce Salem, tvrde da duh groznog šerifa kom je srce puklo nedugo posle masakra u kom je učestvovao luta ovim mestom i - šta radi? Pa davi ljude, naravno.

Svi koji su osuđeni u salemskom procesu, svi koje je šerif davio, imali su jednu zajedničku crtu - ozbiljna imanja koje je trebalo preuzeti. A to je, opet, bilo moguće samo ukoliko bi vlasnici počinili neko ozbiljno nedelo

Sasvim moguće, ako mene pitate, pošto je šerif, u strahu od osvete nad njegovim mrtvim telom, sahranjen u podrumu jedne kuće. I kako onda da se smiri? Pogotovo što je ta kuća bila sedište starog salemskog biroa za nekretnine, koji se zvao "Karlson". A to, nekretnine, i jeste bio povod za zatiranje veštičjeg zla u Salemu. Prosta stvar, sada ću da vam objasnim.

Svi koji su osuđeni u salemskom procesu, svi koje je šerif davio, imali su jednu zajedničku crtu - ozbiljna imanja koje je trebalo preuzeti. A to je, opet, bilo moguće samo ukoliko bi vlasnici počinili neko ozbiljno nedelo. Krajem sedamnaestog veka šta drugo u malenoj koloniji u Masačusetsu nego delo veštičarenja i druženja sa nečistim silama. Naravno, postojala je i jedna caka u svemu tome. Sve da neko i bude osuđen za ljubav prema nečastivom imanje je ostajalo njegovoj porodici. Morao je da prizna da bi mu bilo oduzeto.

Jasno? Zato davljenje, zato kamenje na nesrećnog Žila Koreja. Da bi priznao. I da bi se šerif, nekoliko sveštenika, sudija i nešto porotnika obogatili. Prosto k'o pasulj.
E, sad, ako se pitate kakve veze nekadašnji lov na veštice u nekom tamo američkom selu od kog su naše tarabe starije ima veze sa nama, odgovaram kontrapitanjem. Ne vidite lov na veštice u svom dvorištu? I ne učestvujete u njemu.

A koliko vas je kupovalo one petparačke novine i gutalo svaku reč o porodici Ognjenović, onoj protiv koje je, koliko pre tri dana, tužilaštvo odbacilo optužbe da su uzeli pare koje je naša salemska zajednica skupila za lečenje njihove ćerke? Nesrećni ljudi izgubili su dete, a onda i sve ostalo. Naš Salem ih je proglasio za vešce i počeo da im prebrojava pare koje su dobili za lečenje nesrećnog deteta. Te nije ovo koštalo toliko, te nije ono onoliko, te su ih sigurno sakrili, te su sigurno oni šopingovali po Americi dok im je čedo bilo na samrti, te tajni računi, fondovi... Ma, šta god hoćeš. Naslovne strane, intervjui zabrinutih glumaca koji glume i zabrinutost i patos i ljubav prema čovečanstvu, a pogotovo prema deci, konferencije za novinare, zahtevi da se Ognjenovići pohapse, a da se pare ubuduće skupljaju drugačije... Kako su ti ljudi, ta porodica, sve to preživeli, zaista ne znam.

Ali ono što znam, sasvim sigurno, jeste da je, kao i u pravom Salemu, i u ovom našem, lažnom, u ovom simulakrumu Salema, cela fora bila u lovi. Videli, naši fejk šerifi, fejk sveštenici i fejk porotnici da u lečenju dece, u tom za njih nazovihumanitarnom poslu, leži velika lova i zaključili da jedan deo treba i njima da ide. I učinilo im se da je Ognjenovićima otišlo previše, posumnjali da je i ta porodica ista kao oni i da je sigurno nešto maznula, pa krenuli da istražuju, da nađu i da sami mrknu.

To da je ovima bilo bolesno dete i da je umrlo i da je mnogo teško da im je tada u glavama bio novac našim čednim istražiteljima uopšte nije bilo na pameti. Pare su za njih važnije od dece, zašto ne bi i Ognjenovićima bile.

I šta da vam pričam. Metod je bio isti kao u Salemu. Ognjenoviće na stolicu, pa lagano - davi. Naslovima i tekstovima. Dok ne priznaju. A ako to ne upali, položimo ih na zemlju, dasku preko, pa tovari kamenje. I tiraže. Rejtinge. Sve, samo da kapne neka kinta.

Kažu da je u Salemu sve prestalo kada su, u sveopštem poslu potkazivanja izmišljenom zbog otimanja imanja i otrgnutom, poput svake histerije, kontroli, došla na red deca sveštenika, porotnika i šerifa. Neko se, izbezumljen, i njih setio, kao veštica i veštaca.

I sve je brzo stalo. Guverner se umešao, podsetili se ljudi zakona i dokaza i od tog vremena crkva i šerifi u Masačusetsu i celoj Americi više nisu mogli da se bogate preko izmišljenih suđenja.

A kod nas će biti malo teže. Zato što, kada je o lovu na veštice reč, mi primećujemo samo onaj koji se tiče nas, naših politika i naših velikih tema. Kada je reč o onim malim, suštinskim, kakav je slučaj Ognjenović, zabole nas.

Zaboravljamo da se u tom malom krije i sve veliko. I da bez njega to veliko ne bi bilo moguće. I najebaćemo zbog toga, s pravom. Daviće nas naši lažni duhovi. Vekovima.}