KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Wish You Were Here

KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Wish You Were Here


Njena ruka i moja u njenoj dok idemo kroz veliki grad, za vikend, provlačimo se između nogu, kroz sve to što je veliko, zastrašujuće, i idemo na ono brdo, prolazimo pored crkve i stižemo do babe i njega. Tu sam tek smeo da joj pustim ruku

Da li možete da se vratite daleko unazad i probate da se setite šta vas je formiralo. Mala personalna psihoterapija, vi danas i vi nekada, pogledate se u oči i kažete – e, pa to je bilo to. Sada znam.

Meni to nikada nije uspelo. Sećanja su mi zbrkana, detinjstvo kao da nemam, ili sam ga zaboravio, i tu i tamo mi se tek javi poneka slika koju, uglavnom, ne umem da objasnim.

Da budem precizan, imam ih tri. Prva je kada se njih dvoje svađaju i neko lupa vratima. Baš negde kada sam imao tri godine.

Druga je, u isto to vreme, kako vozim tricikl, a on je pored mene, pokazuje mi školsko dvorište i priča mi kako ću i ja tu da idem, a sestra je upravo krenula.

Treća je moja sestra. Njena ruka i moja u njenoj dok idemo kroz veliki grad, za vikend, provlačimo se između nogu, kroz sve to što je veliko, zastrašujuće, i idemo na ono brdo, prolazimo pored crkve i stižemo do babe i njega. Tu sam tek smeo da joj pustim ruku. I isto godina sam imao, valjda tri, pošto se ostalih godina i događaja uglavnom i ne sećam.

I neću sada sebe da objašnjavam, niti da se pravdam, ali to mi je negde ostalo. To da moram da imam dodatni oslonac, treći točak, i da neko mora da bude tu, da mi objasni gde idem i šta ću da radim. I potreba da me neko drži za ruku, da se osećam sigurno, da znam da ću proći, tako, uz nečiju pomoć, kroz sve to zastrašujuće veliko što je oko mene, što se nadnosi, preti, u stanju je da me otme, odvede, zgazi.

Dosta sam velika kukavica, zar ne? Pogotovo što imam i tu želju da pobegnem, da me nema kad god neko počne da lupa vratima.

A vi? Smete li sami kroz život? Plašite li se bilo čega? Ili ste dovoljno veliki, oholi i sami strašni da vam nije potrebna nikakva pomoć, da prezirete tricikl, da se bolje osećate u rukavicama nego u nečijoj tuđoj ruci?

I gde to i kada ubedimo sebe da smo sami sebi dovoljni? Da smo mi veliki, a ovi ostali mali. Da mi možemo više, da umemo bolje, da vredimo više nego taj obični svet oko nas?

Kada prestanemo da budemo zadovoljni sopstvenim životom, onim što smo uradili, mogućnostima koje su pred nama, i kada nam se učini da zaslužujemo mnogo više sami?

Ne znam ja to. I mislim da ne zna niko. Ali mogu da vam kažem kako sam, ja sam, počeo da cenim to obično.

Baš onog dana kada je ta moja sestra, koja me je sasvim malog tako čvrsto držala za ruku, zauvek otišla.

I kada sam uhvatio sebe kako žalim što joj život nije bio bogatiji, što nije obišla više mesta, upoznala više ljudi, gradila karijeru, osvajala vrhove, i što je čitav svoj vek provela uz šporet, veš-mašinu, sudove, vodala decu u školu, na engleski, violinu.

Nekako mi se činilo da je zbog toga morala da bude nesrećna. Da je sigurno imala neku žal, veliku rupu, osećaj neostvarenosti i da je umrla tužna.

A onda sam počeo da ređam sve što je ona uradila, svaki njen dan, svaki ručak, svako skidanje temperature, ribanje, pijacu, sa onim što sam radio ja, sa svim putovanjima, velikim poduhvatima, knjigama, firmama, ratištima, i kada sam podvukao crtu, nije bilo ništa drugo nego nerešeno.

Njen običan život, i moj, kobajagi, neobičan.

Nerešeno.

I još nešto važnije. Da je ona svoj vrh, svu svoju veličinu, svu ovozemaljsku mudrost i ostvarenost pronašla još onda kada sam ja imao tri, a ona šest, i kada je uspela, držeći moju, u svojoj toploj ruci, da me provede kroz čitav veliki grad, kroz sve moje strahove, kroz opasne predele, ljute kuće, ogromne ljude, i isporuči me, u jednom komadu, na moje sigurno mesto. I još dalje, u čitav moj život.

Zato danas, kada putujem, toliko mislim na sestru. I slušam Pink Flojd i njihov “Wish You Were Here”.

I ne mislim da sam vredniji. Zato što znam da bez tricikla nikud neću stići. I da ću bez moje, u tuđoj ruci, biti izgubljen. I da ću uvek bežati od lupanja vratima.

A vi?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar