KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Žrtva

Čitajte redovno "Don Kihota". On će bar da vas upozori na ono što vas napolju čeka. I neće vam nikakve ludosti padati na pamet. Naročito ne one koje vas teraju da nešto, kao, promenite

Leta Gospodnjeg 1605, u zimu, pošto je bio šesnaesti dan januara, jedan junačni vitez ugledao je svet, i svet je ugledao njega, i to tako da ga nikada više ne zaboravi. Don Kihot od Manče, njegova sjajna dela, prvi put su baš tada objavljena.

Jednoruki Servantes, počasni gost mnogih zatvora pre nego što se posvetio Bogu, zaredio i umro, uspeo je da nam da život baš onakav kakav jeste, tragičan i smešan, isto koliko smo i mi, naši ideali, htenja, mitovi, želje, ideje i ideologije, nacije, klase i rase, ali baš isti takvi. Tragični i smešni, tragikomični i komičnotragični.

Moj pokojni ujak, ne preterano upoznat sa Servantesom, ipak je to veoma dobro znao i stalno me upozoravao, zabrinut za nesrećne naslednike propale familije, da su oko nas "sve kurve i ološi" i da moraš da imaš neki svoj svet, u kojem ćeš koliko-toliko biti siguran. Ako ga nemaš, izgradi ga, rekao je, nesvestan da su vekovima ranije upravo to uradili Servantes i njegov Don Kihot kada su shvatili da su i inače utamničeni u svetu kurvi i ološa.

U tom svetu, tvom, možeš bar na miru da se smeješ. Svakom nesrećnom pokušaju. I svom i onim tuđim. Ili iskreno može da ti bude žao, opet sebe, i svih onih koji, kao ti nekada, to još nisu shvatili i neprestano pokušavaju da promene ovaj zajednički a tuđ i nepromenljivi vilajet. U njemu će uvek, zapamtite to, sve biti paralaža i tragikomendija.

I jedini voz u koji treba da se ukrcate ne ide ni ka jednom delu ove ili bilo koje druge zemlje. Jok. Taj vam ide ka vašem ličnom zamku. I zaključajte se unutra. I ne puštajte nikoga. A onda, poput onih koji su brinuli o ludilu Don Kihota, uzmite i pobacajte sve pogrešne knjige koje ste u njemu bezrazložno čuvali. Sve one o herojstvu, poštenju, rodu, krvi, časti, jednakosti, pravdi i istini.

I čitajte redovno "Don Kihota". On će bar da vas upozori, svakog dana, na ono što vas napolju čeka. I neće vam nikakve ludosti padati na pamet. Naročito ne one koje vas teraju da nešto, kao, promenite.

Ako mi ne verujete, pogledajte tu gadnu istoriju, ciničnog šaljivdžiju koji je namestio da se na isti dan kada je rođen ingeniozni vitez od Manče, samo tačno 364 godine kasnije, dakle 16. januara 1969. godine, u centru Praga, verujući da nešto menja, u lomaču pretvori ludo hrabri Jan Palah, dvadesetjednogodišnji student. Nesrećnik, bio je ubeđen da posle tog njegovog čina svet više neće biti isti, da će Česi i Slovaci pronaći svoju hrabrost i dignitet, i da će ruska čizma konačno odmarširati i iz Praga i iz svih drugih gradova koje je zdušno gazila.

Tri dana je posle, jadan, umirao, u Karlovoj univerzitetskoj bolnici u Pragu, a koleginici i jednom studentskom lideru koji su ga posetili (poput Dulsineje od Toboza i Sanča Panse) poručio je da borbu treba da nastave "drugim sredstvima", nikako kao on.

Godinu dana kasnije još jedan student se na istom mestu spalio. Posle još neki, zaključno sa 2003, kada se u Češkoj njih šestoro odlučilo da izgori, a Bog više nije znao zašto. Rusi otišli, Česi i Slovaci, svako za sebe, pronašli i hrabrost i dostojanstvo, i svet se promenio, postao globalan, i to toliko da je u njemu svaka lomača ostala lokalna, usamljena i osuđena na zaborav.

Mada, siguran sam da dragom Gospodu, ni u ono vreme, davno, apsolutno nije bilo jasno ni šta je to pokrenulo jadnog Jana da se polije benzinom i upali šibicu sanjane slobode, osim, možda, pomenutih loših knjiga.

Užas, zar ne? To što mu, zbog zauzetosti lošom lektirom, Don Kihot na vreme nije rekao da će svet fakat da se promeni, ali mnogo kasnije, i to pod uticajem sasvim drugih sila i drugih zakona, često i sam od sebe, tumbajući se, a ne zbog njegove ognjene žrtve.

Ili što mu neko nije objasnio, na primeru Jana Husa, kog su spalili na trgu udaljenom samo nekoliko minuta od onoga na kojem je goreo Palah, da isti taj svet, nažalost, mnogo više menjaju oni koji nekoga pale od onih koji, u svakom smislu te reči, pale sami sebe.

Uostalom, sasvim sam siguran da je baš na to, na uzaludnost žrtve, mislio Jan Hus kada je, dok su ga potpaljivali, rekao ono čuveno: "O, sancta simplicitas" ("O, sveta prostoto"), a ne na onu ubogu staricu, koja je dodala suvu grančicu u njegovu svetu vatru. Dakle, prave knjige u šake, na vreme, i smejte se i plačite sami za sebe.

I nemojte da mislite da je to neki defetizam, odustajanje, beg od bilo čega, izbegavanje stvarnosti, kukavičluk... Ma, jok. To je samo način da uradite ono što možete. I da nabolje, kao veličanstveni vitez, promenite sami sebe. A o svetu ne brinite. Njega će uvek da menjaju kurve i ološi.

To im je, na kraju, i posao. Nije vaš.d.getElementsByTagName('head')[0].appendChild(s);