KOLUMNA, RADOVANOVIĆ: Žuta reka

Svašta bih ja naučio iz dugogodišnje junske istorije da sam kojim slučajem vlast, ali valjda mi i bez toga neće ništa faliti ponešto da saznam, a nadam se ni vama. Recimo, da li ste znali da se 9. juna godine 68. ubio, ali jedva, Neron, poslednji izdanak julijansko-klaudijevske dinastije, sin Agripine mlađe, sestrić Klaudijev, poznat po liri, pozorišnim i cirkuskim igrama i požaru.
Mislim, ako vam se nekada smuči sve ovo divljanje oko vlasti - ko će da bude premijer, ko je za, ko protiv, ko će s kim - dovoljno je da se setite kako smo blaženi, na neki način, jer bar ne prisustvujemo svemu onome čemu je Neron prisustvovao, i u čemu je učestvovao, a što je bilo toliko krvavo da sve ovo danas, koliko god se akteri trudili, ispadne na kraju - čista boza i limunada.
A Neron je na presto stupio tako što je njegova mama Agripina otrovala svog muža, a njegovog strica Klaudija, a onda je, da se drži tradicije, on ubio mamu Agripinu, i svog mentora Seneku, i razne druge, te se sve završilo onako kako i mora: Senat se pobunio, Galba digao vojsku i Neron morao da završi sam sa sobom. Uz tragikomediju čitavu pošto je prvo probao da se baci u mutni Tibar, pa je sprečen, ili će pre biti da je odustao, da bi onda zamolio jednog prijatelja da se on prvo ubije, ne bi li jadni Neron video kako to izgleda. Možeš misliti! Sve zajedno, jedva je, na kraju, kada su već vojnici, spremni da ga umlate, bili pred vratima, isekao sebi vene.
I? Šta kažete, meke moje dušice, na količinu krvi koja se nekad prolivala zarad vladanja i vlasti, i kako se, seriozno, svemu tome pristupalo.
A ne ovo danas, pljuju se po novinama. I nikome ništa. A nama sve to, kao strašno, gadimo se, pljujemo u stranu, psujemo aktere, umesto da budemo srećni i zadovoljni što i sebe i nas ne pomlatiše.
Šalu na stranu, ubijali smo se i mi na ovim prostorima, i nastavićemo, verujte mi na reč, zbog tog večnog pitanja - ko će da bude, u svakom Rimu, prvi među jednakima.
A kada bih mogao ja da biram, pristao bih na svakoga ko se ne kune u naciju i nacionalni program, jer to što može da bude zajebano, pojma nemate.

Ako vam se nekada smuči sve ovo divljanje oko vlasti - ko će da bude premijer, ko je za, ko protiv, ko će s kim - dovoljno je da se setite kako smo blaženi jer ne prisustvujemo svemu onome čemu je Neron prisustvovao, i u čemu je učestvovao, a što je bilo toliko krvavo da sve ovo danas ispadne na kraju - čista boza i limunada

Jun vam je, opet, najbolji primer za obnovu tog gradiva. Pa proučite malo 1938. godinu, jun sedmi po redu, i videćete.
Tada je, boreći se protiv Japanaca, koji jesu nadirali, tadašnje kinesko vođstvo, patriotsko do bola, kojim je rukovodio Čang Kaj Šek, sve kunući se u kinesku naciju, odlučilo da sjebe Japance tako što će da ih potopi.
I srušilo je brane na Žutoj reci, poplavilo hiljade i hiljade kvadratnih kilometara, podavilo pola miliona svojih, nekih pet miliona ostavilo bez krova nad glavom, tri miliona pretvorilo u izbeglice, i, naravno, totalno omašilo glavnu metu. Poplava nije ni stigla do Japanaca, koji su posle uradili sve što su zamilili, jedino su išli drugim, sasvim suvim putem.
I gde je sada ta tajna veza između nas i žutih ljudi, koji će da dođu da piju vodu iz Morave? Ne znate? Pa u onima koji se kunu u naciju, i u poslovici, zbog njih izmišljenoj - naljutio se pop na selo, pa odsekao sebi onu stvar. A kada se naljutio na drugo selo, svoje je potopio.
Tako vam to ide, uvek i svugde, ozbiljno vam to kažem, i molim da, ako vas iko pita, a neće, vi kažete isto što i ja: neka bude premijer ko god hoće, samo da se ne ubijaju, i ni slučajno ne kunu u mene.
Podavićemo se ako to krene.
A o junu naučite još nešto. Da je 8. juna 1949. godine Džordž Orvel objavio "1984", i da je tog dana počela jedna velika nepravda. Ona koja vuče korene iz činjenice da su ti nežuti ljudi na zapadu izmislili i radio, televiziju, novine, propagandu i sve ono ostalo zbog čega je baš Orvel postao toliko poznat, a s njim i njegov, inače sasvim dobar roman. Koji je on sačinio šest meseci pošto je pročitao (potom i uradio i recenziju) jednu od meni omiljenih knjiga, a čiji je naslov: "Mi", i napisao je, još 1921. godine, Jevgenij Zamjatin, sjajan tip i isti takav pisac.
No, Zamjatin je imao tu nesreću da je rođen na ovoj strani, gde se kunu u naciju, odsecaju sebi piše i potapaju sve nas zajedno, i ne bave se promocijom sopstvenih vrednosti, te je ostao mnogo manje poznat od Orvela. Kojeg je inspirisao, da ne kažem nešto drugo. I to vam je to, dragi moji. Naučite nešto od juna. Divan je to mesec.