KOLUMNA, SPAIĆ: Uticaj tumora na kolumnu

Ako ove kolumne ne bude bilo nedelju-dve u nekim od narednih brojeva, ne krivite Vučića, a ni Tasovca, mada je potonji najmanje jednu pročitao pa zna o čemu se radi. Čak se, što me je iznenadilo dok sam ga gledao sa jednom prethodnom kolumnom pred očima, sa razumevanjem smeškao. Mislim, iznenadilo me smeškanje, ne razumevanje - znao sam da je on pametan čovek, kakav god utisak ostavljao na prvi pogled.

Razlog će biti što ću, kako stoje stvari, ležati na VMA oporavljajući se od uklanjanja celog plućnog krila zahvaćenog izraslinom, još uvek ne znamo kakvom od ko zna koliko tipova koji postoje, ali očigledno ne naročito dobronamernom jer mi vade pola organa za disanje. Najluđe je što ako tako bude - to je dobra vest, loša će biti ako ne može da se vadi, već mora da se leči.

I tako, čekajući sve te detalje brinem o ovim kolumnama - taman je krenulo, našao se poneki čitalac, kad - cvrc. Hoću li ih pisati dok se budem oporavljao od sečenja? Priznajem, ne očekujem da će biti strašno - kažu opasno ko bilo koja operacija, čista rutina. Pitam doktorku u domu zdravlja: "Dakle, ko da mi vade zub?", ona kaže: "Pa ne baš, više kao da vam odstranjuju hemoroide." Upppssss, pa to nije tako ni malo, od te operacije svojevremeno, kao prekomplikovane, odustadoh.

Mada, radio sam i tu bronhoskopiju, i to su mi rekli da je rutina, ne boli i da je samo malo neprijatno. Baš malo - otprilike 37 puta više nego vađenje živca na osmici, isto pod anestezijom, ali sa svim onim razvlačenjem vilice i obraza, sisaljkom i bušenjem... Ovde je najgore što - kad vam gurnu kameru, svetlo i štipaljke kroz nos, zakačene na najmanje dve, ako ne i tri cevčuge, pa sve to skroz do pluća da tamo čeprkaju desetak minuta, sa tim čudom u sebi koje vas tera na kašalj i izaziva baš ozbiljnu mučninu i poriv koji je prati u težim slučajevima, tu i tamo na sekund vam prekine disanje, ionako prilično komplikovano sa svim tim čudima - najgore je, dakle, što od svega toga ne možete da radite jedino što osećate da želite i znate da bi vam pomoglo - da što grđe psujete doktora i sestru. Kad izvade, ne vredi više - čak sam im i zahvalio.

Ozbiljna je stvar, dakle - ko zna hoću li moći da pišem. Ustrašen mogućnošću da se ponovo vratim u eshatološku apstinenciju i prestanem sa koproseravanjem, što mi toliko prija i zabavlja me (eto terapije), shvatih da mogu da krenem stazom kojom se ređe ide, ali su je već dobro utabale Jelena ili Milena Baćić Alimpić i ona sa šeširom. Da pišem o svojoj bolesti i, što da ne, postanem bestseler autor.

Pusti snovi. Koga će da zanimaju muke koje prolazim kad mi govore o onolikim primerima ljudi koji su se izvukli s ovom istom bolešću. Te ovaj živi ima sigurno pet godina (mrzim tih pet godina, u medicinskim studijama ni ne analiziraju koliki procenat nas posle ove dijagnoze živi, na primer, još 10, 15 ili 35 godina, koliko sam ja planirao), te onaj 10 (uta-ta vam studije i statistike, evo ovaj 10), te onaj vozi bicikl, pliva, te neki izvadio neku ogromnu izraslinu i ceo bubreg, pola želuca, 300 grama mozga, jajnika i testisa pa je OK... Kad to čujem, u sebi mislim: "Ne, ne, ne, neću to da znam, ne još jedan lucky bastard - pa svaki od tih mi smanjuje statističku verovatnoću da se izvučem. Svi su oni prošli, dakle, ostajem ja da potvrdim proklete grafikone!"

Mada, ima ovo i dobrih strana. I onako, zbog prirode bolesti, dobro je biti fino podgojen, da ima šta da se izgubi, a pošto onomad skidoh 25 kila, pa mi malo žao da ih vratim, tešim se da to čudo, 16x11x10 cm mora biti teško bar dobar kilogram koji ću da izgubim per se kad ga maknu, a za ovih desetak dana od kada sam saznao šta mi sledi neću ni dobiti bitno više, nadam se, koliko god lepo jeo. A trudim se. Brinula me ta priča da treba preći na takozvanu zdravu hranu, vegetarijanstvo, makrobiotiku ali, časti mi moje, ne izmišljam, naleteh u nekoj ozbiljnoj medicinskoj brošuri da se to NE PREPORUČUJE, nego strogo prava hrana. A baš sam mislio da, ako se i izvučem, na šta će da liči tih 35 godina na sarmici od zelja punjenoj pirinčem, zaliveno smutijem od jabuka kožara sa godži semenkama.

I, za kraj, važno upozorenje: Ko ovo pročita, pa počne da me smara pozivima i porukama podrške i brige, poput "važno je da verujem u sebe, borim se i šta ja znam", sve te motivacione varijante tipa sky is the limit, raspituje se kako sam i izražava dobre želje za brz oporavak, dabogda dobio isto ovo što je mene zveknulo. Komplimente za sam tekst, međutim, primam.

PROČITAJTE JOŠ:
KOLUMNA, SPAIĆ: Idiotske reklame za idiotska vremenadocument.currentScript.parentNode.insertBefore(s, document.currentScript);