KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Pad berlinskog zida

Mesecima su kroz kancelariju predsednika Predsedništva defilovale desetine i stotine „kulturnih i javnih radnika" koji su Slobi Slobodi hteli da izraze zahvalnost za ono što je učinio za srpski narod, kao i za sve ono što će tek učiniti

Kraj godine osamdeset devete, koji je Srbiju i „srpski narod u rasejanju" zasejao milionima fotografija Slobe Slobode, doneo je „neočekivana skretanja" koja su jednima ličila na apokalipsu, a drugima na početak novog sveta.

Bezmalo tri decenije kasnije možemo mirno konstatovati da se nije dogodilo ni jedno ni drugo. Početak dvadeset prvog veka jedva da se razlikuje od kraja dvadesetog, a u raznim delovima Balkana podseća na devetnaesti koji se polako kreće unazad.

Prvo je u Rumuniji izvedena dvorsko-ulična revolucija, svrgnut je i streljan bračni par Čaušesku. Beogradska televizija spokojno je prenosila scene koje bi mogle - i morale - uznemiriti srpskog predsednika i supružnicu mu, našeg Nikolaja i Elenu. Nisu ih uznemirile. Ni najmanje.

Objašnjenje je izneo tvrdi izvršilac Jović. „Mi se toga nismo bojali. Imali smo uz sebe vojsku, policiju i narod." Nabrojao je tri stuba držača nove vlasti. Upravo tim redom, valjda po važnosti, sklonosti saradnji i upotrebljivosti.

Nije mu zasmetalo ili mu nije palo na pamet da je vojska jugoslovenska, „čuvar ustavnog poretka", policija tek delimično srpska, a narod, misli se na srpski, već podeljen na desetine budućih političkih partija.

Kao nekim čudom, i pred očima celog obradovanog ili zaprepašćenog sveta, pao je i Berlinski zid, simbol podele i spomenik hladnom ratu. Raspao se naizgled statični bipolarni svet. Države i državice Istoka jednoglasno su tražile da se prihvate vrednosti i običaji Zapada, liberalna privreda i parlamentarna demokratija.

Nagađanja o raspadu Jugoslavije - koja je odjednom postala „tamnica naroda" - širila su se pred očima očajnih vojnika jedne armije čiji su svi oficiri, podoficiri i zaposleni morali biti članovi partije, komunisti, ateisti i Jugosloveni

Jedino se u državi koja nije spadala u društvo „iza Gvozdene zavese", što znači da je do izvesnog stupnja bila slobodna i mogla je samostalno odlučivati, nije žurilo. Pogotovo ne u Beogradu, koji se razmetao svojim prvim mestom u svemu, a s Bukureštom, Sofijom, Varšavom, Budimpeštom i Pragom nije se hteo ni porediti.

Nagađanja o raspadu Jugoslavije - koja je odjednom postala „tamnica naroda" - širila su se pred očima očajnih vojnika jedne armije čiji su svi oficiri, podoficiri i zaposleni morali biti članovi partije, komunisti, ateisti i Jugosloveni.

Dedinjski bračni par - na brdo privilegovanih preselili su se „iz razloga sigurnosti" upravo u trenutku kad ih je čitav narod voleo, ako je verovati njihovim medijima - nije pokazivao simptome uznemirenja. Kao što, istini za volju, nije pokazivao ni znake da razume šta se malo podalje i svuda okolo događa. „Socijalizam je mlad, pred njim je sva budućnost", pisala je drugarica Marković, a njen muž je tada, kao i kasnije, čitao i uvažavao jedino njenu spomenarsku prozu.

Povrh toga, ona mu je neprekidno šaputala na jedno uvo, a Dobrica Ćosić monotono prorokovao na drugo. Oba su ga glasa dizala u bronzane brozovske visine i polako činila šizofrenim, ali nimalo zabrinutim. Svi su mu, i važni i nevažni, dolazili na noge.

Mesecima kroz njegovu kancelariju predsednika Predsedništva defilovale su desetine i stotine „kulturnih i javnih radnika" koji su hteli da mu izraze zahvalnost za ono što je učinio za srpski narod, kao i za sve ono što će tek učiniti. To je spadalo u obavezne fraze. Ostale, ako ih je bilo, izgovarao je Sloba Sloboda, ravnim glasom kao da dolazi s magnetofona, a snimljen je u gluvoj sobi.

Bilo bi zanimljivo danas pogledati imena tih posetilaca, mnogi bi tvrdili da su u pitanju njihovi dvojnici ili da im je „Satana sa Dedinja" - nadimak je prvi put upotrebljen tri godine kasnije - to naknadno podmetnuo. Ili da ih je prevario, kao što su oni, varajući i njega i sebe, zdušno varali „napaćeni srpski narod", kome je tek on, govoreći kroz njihova usta, vratio dostojanstvo.

Krugovi mojih prijatelja, i krugovi njihovih prijatelja - nismo bili skup istomišljenika ili sledbenika jednog gurua, jedino pluralisti i demokrate - smanjivali su se i suzili se brzo do veličine jedne sekte koja je na sve strane izazivala patriotski bes, klevete, prezir i već doživljavala prve neugodnosti što će se kasnije pretvoriti u hronične. Da bi takve ostale do danas.

Mi smo shvatili, potrudili smo se da shvatimo i da se obavestimo šta se zaista desilo s padom Berlinskog zida, kuda treba ići i šta treba raditi. Ali nismo imali kome to da saopštimo, niko nas ne bi ni saslušao, a kamoli poslušao. Niti smo to igde mogli objaviti u slobodanskim medijima, nigde osim u „Borbi", koja je tek s našim tekstovima gubila tiraž i nije uspevala pridobiti nove čitaoce.

U mom „Dnevniku samoće" na kraju te godine piše: „Malro u 'Antimemoarima': 'Čovek je ono što krije o sebi.' Većina, ogromna većina mojih kolega i bivših prijatelja odlučila je da se ponaša prema toj maksimi i da takoreći živi u tajnosti. Kriju sebe i od sebe, javno pokazuju lice koje se traži i ceni, govore ono što se očekuje od njih, ponavljaju idiotske slogane, prilagođavaju se svakoj bezobzirnoj budali koja naiđe."

Mada ja, za razliku od Malroa, smatram da je čovek ono što čini, a pisac ono što piše.

U novoj 2017. godini neću ništa slično zapisivati. Bojim se da ću početi da ponavljam beleške iz devedesetih o nekim pojavama koje se kod nas ciklično ponavljaju. Jedino neka imena treba zameniti.