KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Referendum naš nasušni

KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Referendum naš nasušni


Prelazak s jednopartijskog na parlamentarni sistem trebalo bi da izgleda ovako: višepartijski izbori, ustavotvorna skupština, donošenje ustava i tako dalje. Između ostalih stvari, demokratija je i procedura u kojoj se poštuje izvestan red. Inače je nešto drugo, možete to imenovati kako hoćete.
Ali kod „političara s vizijom”, a kao takav je projektovan Sloba Sloboda, stvari mogu da se preokrenu ili da se postave na glavu. Prvo pisanje ustava u „timu eksperata”, zatim referendum, potom višepartijski izbori i najzad vladavina po ustavu koji je donela jedna i u tom trenutku jedina partija.
Elem, naš prilog demokratiji, ustav pre izbora, dobio je široku podršku svih organizacija, kulturnih i javnih ustanova, profesionalnih udruženja, dodajte one koji nedostaju. Kao i tri decenije ranije, kad su svi ti pojedinci, te institucije i ustanove i te organizacije, uključujući i verska vođstva, dale potpise Titovoj kandidaturi za Nobelovu nagradu za mir. Koju „predsednik bez ograničenja mandata” nije dobio.
S jednom iznimkom. Patrijarh German – koji je povredio kuk dok je Sloba Sloboda silazio s neba na Gazimestan i zbog toga morao biti zamenjen – onda nije potpisao. Njegov naslednik, izabran u devetom krugu glasanja u Sinodu i posle intervencije Svetog duha u šeširu s dve cedulje, podržao je taj akt, poslednjeg komunistu i prvog Srbina koji je to već, zamislite samo, pune tri godine.
Pre toga je u partijskim karakteristikama bio „Srbin crnogorskog porekla”, a njegov rođeni brat „Crnogorac srpskog porekla”. Kod nekih naprednih vrsta isti geni ne podrazumevaju isto poreklo. Misterija evolucije, zar ne? Ili čisto srpski fenomen?
Referendum je obavljen, izlaznost je bila velika. Zli jezici kažu da je dobijen sa 104 odsto glasova. Još jedan rekord Slobe Slobode koji niko nije dostigao. Drugi: razorna inflacija iz 1993. godine, nastavak njegove politike džeparoškim sredstvima. Treći: do kraja svoje vladavine 104 puta je prekršio sopstveni ustav i ko zna koliko puta svoje i tuđe zakone. Sve osim Njutnovih.
Mediji su slavili blistavi trenutak jedinstva naroda i njegovih vođa, to jest njegovog vođe. Po kafanama i svadbama pevalo se iz sveg glasa: „Koj’ to sinoć kroz Topolu prođe, da l’ je Sloba il’ je Karađorđe.” A oni koji su naglo među precima otkrili četnike, ljotićevce i nedićevce, monarhiste i crnorukce: „Slobodane, nek si komunista, volimo te ko Isusa Hrista.” Uz suze i razbijene čaše, razume se.
Iz tog ustava (čije derivate nalazimo u sadašnjem, a naći će se valjda neki otpadak i u budućem najvišem pravnom aktu) današnji čitaoci trebalo bi da zapamte ovu pravno-političku zavrzlamu koju ističe legendarni advokat Srđa Popović: „… Odredbom člana 135, stav 2 Ustava RS, Srbija se doslovno izuzima iz pravnog sistema SFRJ jer predviđa da će poštovati savezne zakone jedino onda kada joj je to u interesu.”

„Privatizovanu državu” Sloba Sloboda delio je kako je hteo i kome je hteo. Dato je oduzimao i oduzeto ponovo delio. Policija, pravda i opozicija, takođe „privatizovane”, nisu ga ometale u tome

Srbija je tako izašla iz Jugoslavije godinu dana pre Hrvatske i Slovenije, kao što je u Jugoslaviji (nepostojećoj) ostala i onda kad su je deceniju i nešto kasnije svi napustili, uključujući i ambivalentno „drugo oko u glavi”.
Meni lično upala je u oči druga odredba kojom se državna, društvena i privatna imovina proglašavaju jednakopravnom. U njoj sam nazreo još jedan marifetluk koji je bivši „Srbin crnogorskog porekla” pripremio svojim glasačima, sledbenicima i oponentima. Ukratko, svima nama iz onog vremena, a i budućim generacijama.
Pošto su se dokopali vlasti na kraju rata, komunisti su u ime naroda i radničke klase „nacionalizovali” sve što je pripadalo buržujima, bankarima, industrijalcima, trgovcima, kulacima, rentijerima, zanatlijama, kafedžijama, sopstvenicima javnih kuća, ukratko – odvratnim kapitalistima. Onda su oteto podelili između sebe, ali, zbog ideoloških inhibicija, ne u vidu trajne svojine.
Tako je nastala „nova klasa”, kako ju je nazvao disident Đilas. Ni radnička ni seljačka ni srednja. Sopstvenica svega i ničega.
Četrdesetak godina kasnije, pripadnici te klase morali su izvesti suprotan proces, „privatizaciju” državne i društvene imovine u korist sopstvenih džepova. Ali tako da to većina ne primeti i da opljačkani ne shvate šta im se dešava. To se dalo izvesti zadržavanjem vlasti, promenom retorike, bezočnom upotrebom naroda (koji više nije podeljen na klase, već na pljačkaše i opljačkane) i ratom u dosluhu sa sličnima u drugim republikama, pardon – državama.
Pošto je zbrzao proceduru donošenja ustava, Sloba Sloboda je skratio i postupak „privatizacije”. Državu je već imao u rukama, da ne pominjem „Jovićev trio”: vojsku, policiju i narod. Društvenu svojinu je podržavio, a oni kojima je po ustavu pripadala nisu to primetili, bili su zauzeti svađama sa susedima i bivšom braćom i progonom domaćih izdajnika.
„Privatizovanu državu” (izraz nije moj) delio je kako je hteo i kome je hteo. Dato je oduzimao i oduzeto ponovo delio. Policija, pravda i opozicija, takođe „privatizovane”, nisu ga ometale u tome. I njima je zapadalo pomalo ili podosta, već prema mestu u hijerarhiji srpske „tranzicije”. Kao i ostalima koji su učestvovali u tom istorijskom poslu.
Tako je u besklasnoj Srbiji nastala „nova kasta”, iznad zakona, nedodirljiva i nekažnjiva. Niko je još nije opisao, ni pokušao da je definiše. Ovo je moj skromni prilog tom budućem poslu.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar