KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Rodoljubački stil

Da ne bude zabune oko pojmova koje ću koristiti, evo pojednostavljenog objašnjenja razlike između patriotizma i nacionalizma. Patriotizam je ljubav prema svom načinu života i svojoj kulturi. Nacionalizam je mržnja prema drugima i drukčijima, bez obzira na to ko su oni i kakvi su.
Zbunjene patriote ponekad postaju nacionalisti, glume mržnju ili oponašaju tuđu. Nisam još sreo nacionalistu koji je mržnju prema svima drugima, i prema svom izabranom neprijatelju posebno, nekako preobrazio u ljubav prema onima koje naziva svojima, u čije ime traži i zahteva večni rat i stalnu osvetu, pojedinačne i kolektivne žrtve. Izuzimajući sebe i svoje, razume se.
Niti da je taj i takav prestao lagati druge i sebe. Na početku više druge nego sebe. Na kraju samo druge, sve druge, nikad sebe.
One koji od bezočnog obmanjivanja drugih prave zanimanja, karijere, slavu i novac, a druge bezobzirno koriste, Sterija je odavno nazvao rodoljupcima i na sceni pokazao njihove gadne karaktere, njihovu niskost i prljave manipulacije. Bilo ih je previše u njegovom vremenu i pravili su ozbiljne štete svojim sunarodnicima. I danas ih je previše za malu i siromašnu državu Srbiju, a rezultate njihovog prilježnog rada i truda vidimo svakodnevno oko sebe.
Svako od nas može proveriti koliko je oštećen jednostavnom operacijom, zavlačenjem ruke u sopstveni džep, sabiranjem onoga što ima i dodavanjem onoga što nema. Ono što ima manje je od onoga što mu pripada. Ono što nema, a trebalo bi da ima, pripada rodoljupcima. Ako ga zanima kako se zovu, neka bar jedan dan prati naše medije: svi su tamo glavom i bradom.
Rodoljupci nisu ljubitelji finesa, niti poštovaoci estetskog sklada i uravnotežene forme. Naprotiv, proizvođači su mentalnog i jezičkog haosa. Ali pošto ih je previše i pošto raspolažu svim sredstvima ubeđivanja, uključujući i nasušne nam tajne službe, nametnuli su pozamašnoj većini svoj toržestveni, hiperbolični, patetično-komični rodoljubački stil.
Prepoznaćete ga po jednoj osobini koju dele svi autori tog lukrativnog smera i opredeljenja. Što preteranije i neverovatnije, što bučnije i glasnije, to bolje i efikasnije. Ko te pita za istinu i lepotu?
Kako reče Sterija: „Što je bilo luđe, preteranije, nesmislenije, to je imalo više uvažatelja..." S tim što se ono „bilo je" kod nas pretvorilo u „sada je". S velikim izgledima i u budućnosti ako je bude.
Najproliveniji skriboman naše javnosti - bila bi blasfemija i šamar dobrom ukusu napisati: naše literature - izjavio je u sali Udruženja književnika Srbije: „Svi srpski pisci su bili nacionalisti." Što je isto toliko tačno kao i reći: „Svi srpski pisci su plavi i visoki."
Ima ih ovakvih i onakvih, ima nas svakojakih, ali se svi ne mogu svesti na jednu jedinu formulaciju. Pogotovo ako mislimo na manjinu među njima, na darovite i odane svom pozivu. Jedna od osobina dobrog pisca je da se razlikuje od svih drugih i da liči samo na sebe.
Ali pomenuti skriboman, potpisnik preko 130 (dobro ste pročitali) naslova, istovremeno najštetniji politikant naše tragikomedije, prvi put u svom lažljivom životu zamalo je rekao istinu. Devedesetih godina - koje je njegov politički blizanac nazvao „godine promena" - Udruženje književnika Srbije zamalo je dostiglo stanje koje pre toga nije pošlo za rukom nijednom totalitarizmu i nijednom diktatoru u dvadesetom veku. Jednoglasje, jednodušnost, jednoumlje, ukratko sabornost.

Rodoljupci nisu ljubitelji finesa, niti poštovaoci estetskog sklada i uravnotežene forme. Naprotiv, proizvođači su mentalnog i jezičkog haosa

Književnici su preko noći, ničim izazvani i bez ikakvog sudbinskog, racionalnog, inteligentnog ili književnog povoda, zaboravivši sve što su pre toga pisali, mislili i govorili, postali rodoljupci i zaneseno su se predali javnom trošenju i egzibicionističkom pokazivanju rodoljubačkog stila.
Sterija ga je opisao, ovde ga parafraziram: što luđe, preteranije, nesmislenije, to bolje, rodoljubivije i srbskije.
I sve je to trebalo izvesti javno, bučno, uz teške reči uvrede i optužbe, sa što više kleveta, zaumnih hipoteza i mahnitih pretnji. Trebalo je ratovati pre početka ratova, ubijati neprijatelje i domaće izdajnike rafalima i kanonadama nesmislenosti. Ili, kako efektno napisa jedan od njih koju godinu kasnije, „obarati neprijateljske avione svojim perima".
Ali najveći skriboman naše javnosti ni ovom prilikom, jedinstvenom u njegovoj mračnoj biografiji, nije rekao istinu, ne celu istinu. Bilo je pisaca koji slobodu svoje misli, bogatstvo svoga izraza i gipkost stila nisu hteli zameniti za hiperbolično, hipertrofirano i samim tim sumnjivo rodoljublje, koje se ubrzo pokazalo kao štetno, razorno, anticivilizacijsko i, u krajnjoj liniji, antinarodno i veleizdajničko. Bilo ih je, zaista, ma koliko vam to izgledalo čudno, suprotno duhu vremena ili nastrano. Ne morate verovati meni na reč, ali postojali su.
Ko su ti pisci, kako se zovu i šta su napisali, možete proveriti, ako imate višak vremena, živaca i hrabrosti, u publikacijama i medijima iz onog doba, koje kratko definišem kao „godine svih poraza". Ako nemate navedene stvari, nudim vam lak i jednostavan opit koji besplatno možete izvesti u kućnoj radinosti.
To su oni pisci koji se ne pominju u javnosti, koje vaša deca ne uče u školskim programima, koji posle smrti nisu dobili ulice i trgove, kojih naizgled nema i kojih će, možda upravo zbog toga, sutra biti.
Ovde završavam, na ivici sam rodoljubačkog stila.