KOLUMNA, STEVANOVIĆ: Sećanje na Memorandum i zadatak generacije

Negde u tom intelektualno beznačajnom i po sve nas fatalnom tekstu, postoji polurečenica "...to je zadatak naše generacije". Jedina potpuno tačna. Bio je to zaista zadatak njihove generacije. Izvršili su ga u dva čina. Prvi sa pevanjem i pucanjem, drugi sa pucanjem i pevanjem

Početkom septembra ove godine na mom brdu pojavile su se dve televizijske ekipe. Obe su htele da snime moje mišljenje o Memorandumu SANU-a povodom tridesetogodišnjice njegove pojave i za potrebe dve dokumentarne emisije koje će biti emitovane na RTS-u.

Obe novinarke korektno su mi najavile posetu nekoliko dana ranije. Prihvatio sam, začuđen: u obe spomenute kuće srpske slave i ponosa moje ime se izgovara samo u negativnom kontekstu, čije razloge i povode znaju samo dežurni cenzori, ako ih i oni nisu zaboravili. Zaborav se događa, umesto naroda, ali navike ostaju.

Nekoliko dana proveo sam u traženju prave verzije tog slavnog teksta. Čini se da verzija ima tri-četiri, možda i više, znači može se tvrditi da nijedna nije prava i svakom analitičaru koji ima iole kritičko mišljenje može se reći da tumači lažnu verziju ili da je prosto izdajnik, saradnik policije ili plaćenik zapadnih sila.

Primenjujući to pravilo, Memorandum se može opisati ovako: katalog obaveznih opštih mesta buduće političke propagande. Ili drukčije: kratki kurs upotrebe naroda u korist jedne grupe njegovih dičnih sinova

Ostatak vremena proveo sam u iščitavanju tog nikada dobro pročitanog i uvek loše tumačenog teksta, koji, prema rečima samih akademika iz onog doba, postoji i ne postoji, nije završen, ukraden je pre konačnog oblika, predstavlja samo radnu verziju, tek će biti nastavljen ako prilike dopuste. Ili da će posle prvog memoranduma - koji postoji i ne postoji - biti napisan drugi koji nije napisan.
U ono doba nas nekolicina pisaca uveli smo pravilo u naše razgovore: ako imaš nešto da kažeš, uradi to u jednoj rečenici.

Primenjujući to pravilo, Memorandum se može opisati ovako: katalog obaveznih opštih mesta buduće političke propagande. Ili drukčije: kratki kurs upotrebe naroda u korist jedne grupe njegovih dičnih sinova.

Po ugledu na "Kratku istoriju SKP(b)", koju su svi autori Memoranduma poznavali, u partijskim školama proučavali su i za izgradnju svojih karijera koristili.

Ozbiljno analizirati predstavlja gotovo nemoguć zadatak. Sve je patetično, mutno, nejasno i na pojedinim mestima nepodnošljivo banalno. I pisano drvenim jednopartijskim jezikom kome je još onda isticao rok upotrebe.

U samom jezgru ovog teksta nalazi se ono što je ovaj "zajednički politički poduhvat" učinilo važnim, značajnim, prelomnim ili, ako hoćete, sudbonosnim. Zamena teza. To jest zamena suštinskih pitanja vremena, politike i naših egzistencija.

Godina osamdesetih u gotovo svim zemljama komunizma - u Sovjetskom Savezu, Poljskoj, Čehoslovačkoj, Mađarskoj, čak i u Kini, posebno u višenacionalnoj državi "socijalizma s ljudskim licem", polujavno i polutajno - postavljalo se samo jedno suštinsko pitanje.

Za moju generaciju i mene formulisao ga je Vladimir Gligorov. Kako izaći iz socijalizma? I ja sam u sebi i katkad naglas nastavljao ovo pitanje - "... bez krvi i razbijenih glava."

Jer su pravoverni i oni koji su više puta menjali ideologiju ispotiha najavljivali svoju pretnju svima koji misle drukčije: "Komunizam je krvlju došao na vlast, bez krvi je neće napustiti."

Neki među njima bili su sa podsmeh, ali kad je žrtvovanje ljudskih života posredi, trebalo ih je shvatiti ozbiljno: imali su podosta praktičnog iskustva.

Pisci Memoranduma - oni koji su se potpisali i oni koji nisu - bili su ljudi u poodmaklim godinama, penzioneri, sede glave i česne starine. Već četiri decenije bili su na vlasti, pored vlasti.

Imali su svoje privilegije - stečene za tri godine ratovanja ili skrivanja, učvršćene u miru - i nadu da će sve ostati nepromenjeno. I svi su bili uvereni antiliberali.

Ali promene su se približavale, politički i ekonomski sistem koji su silom nametnuli nije mogao opstati, novi ljudi i novi pogledi na svet uklonili bi ih sa javne scene. I starci su uradili jedino što su mogli, uz pomoć šaptača napisali su svoj "antiliberalni manifest" u više ruku i kao iz jedne glave.

Pitanje "kako izaći iz socijalizma", koje se dalo rešiti na više načina, zamenili su pitanjem "kako rešiti nacionalno pitanje", koje je samo po sebi nerešivo. Pojam klase - na kome su gradili svoju vlast, položaje, ugled i slavu, ne zaboravljajući ni novac - zamenili su pojmom narod.

Bivši komunisti nisu ga uputili narodu već mlađim komunistima na vlasti, ocenivši da će većina među njima shvatiti poruku.

Godinu dana kasnije, valjda zbog obeležavanja početka ljubavi, dobili su odgovor: ogromna većina u partiji prihvatila je njihov katalog jer nije htela promene prema liberalizmu. I ubrzo je počela organizovati događanje naroda.

Znamo šta se posle toga desilo, posledice svega toga živimo, bojim se da će ih snositi i naši potomci.

Negde u tom intelektualno beznačajnom i po sve nas fatalnom tekstu postoji polurečenica "... to je zadatak naše generacije". Jedina potpuno tačna. Bio je to zaista zadatak njihove generacije. Izvršili su ga u dva čina. Prvi sa pevanjem i pucanjem, drugi sa pucanjem i pevanjem.

Četrdesetih godina, "revolucionarnim sredstvima", poništili su postignuća prethodnih generacija. Krajem osamdesetih, u nevreme i nasuprot celom svetu, onemogućili su postignuća i ostvarenje stvaralačkih sposobnosti novih generacija.
Ovaj tekst upućen je njima, ma gde se nalazili.d.getElementsByTagName('head')[0].appendChild(s);