KOLUMNA, TASOVAC: Prd i Otprd kao Romul i Rem srpske kulturne čaršije

Nedavno sam od brata dobio na poklon Vukov rečnik. Bio sam oduševljen taman koliko i pravoslavni tinejdžer koji ne propušta nijedan čas veronauke, a Božić Bata mu onda, umesto postera Pamele Anderson i Karmen Elektre, ispod jelke ostavi portrete Gorice Mojović i Vesne Marjanović. Ovde nema nikakvih skrivenih značenja, samo kažem. Ali pošto je to nebitno za dalji tok priče, zaboravite. Elem, idemo iz početka.

Nedavno sam od brata dobio na poklon Vukov rečnik. I bio sam srećan koliko bi bio i uvaženi član SANU Dušan Teodorović da ga je Saša Janković tokom predsedničke kampanje, na molitvenom jutarnjem šminkanju kod Jelene Maćić, zamolio da lajkuje tvitove Vlade Georgieva dok recituje rane radove Jelene Karleuše. Ovde već ima malo skrivenih značenja jer je moj neistomišljenik, uvaženi akademik Teodorović, u intervjuu za NIN našao za shodno da dovodi u pitanje moju čast pošto sam podržao Aleksandra Vučića za predsednika, a to je, zamislite, uradila i Svetlana Ražnatović (za razliku od, recimo, Jelene Tinske, koja je zajedno s Teodorovićem potpisala Apel 100). O, zemljo, otvori se! Srbin voli estradnu i moralnu superiornost više nego leba da jede. Sledeći put kada budem nešto potpisivao, pitaću i Savet staraca iz kruga dvojke da mi da svoj blagoslov. Priznajem, ipak, da je i ovo nebitno za dalji tok priče tako da možete i to zaboraviti. Idemo, dakle, iz početka još jedared, jer triput Bog pomaže.

Dakle, nedavno sam od brata dobio Vukov rečnik. Brat mi se zove Toma Tasovac. Školovao se na Harvardu, Prinstonu i Triniti koledžu. Pravi svetsku karijeru kao naučnik, bavi se digitalnom humanistikom, živi i radi u Berlinu, drži predavanja po Evropi, svraća u Srbiju kad god može. Široj čaršiji postao je poznat ne zbog svojih uspeha, već kada sam mu, tokom svog ministarskog mandata, po pisanju tabloida, nabacio tezgu od milion i po evra. Vrlo brzo su mi iz tih istih tabloida javili da iza te nebulozne priče ne stoje ni Pamela Anderson ni Karmen Elektra, tako da je možda ipak bilo skrivenih značenja na početku teksta.

Ali da se vratimo na Vuka Stefanovića Karadžića. I pored latentne leksikofobije, kojoj smo kao nacija skloni, pregledajući rečnik naleteo sam na razne zabavne i edukativne reči i izraze, uključujući i glagol „otprdivati”, koji mi se posebno dopao jer nisam inače znao da to znači prdežom uzvraćati na nečiji prdež. Nisam ni pretpostavljao da se glagol otprdivati može upotrebljavati i figurativno: kako vi prdite, tako vam ja i otprdujem.

Na porodičnom savetovanju da li da otprdimo u slučaju skandala teškog ni manje ni više nego milion i po evra, rešili smo da to ipak ne činimo. Ja nisam želeo da razočaram čaršiju kako sam nesposoban da tokom ministarskog mandata finansijski obezbedim bližu i dalju familiju, a brat nije želeo da rastužimo majku, profesorku klavira u penziji, koja je već isplanirala da od tih para kupi novu mašinu za veš.

To što su tokom mog mandata mnogi neumorno prdeli, a ja nisam otprdivao, mnogi su doživeli kao nerad ili slabost, ali razlozi za izostanak reakcije bili su krajnje pragmatični. Kao prvo, imao sam mnogo ozbiljnog posla, a kao drugo, kada veliki broj ljudi prdi, otprd se slabo čuje, a ne vredi prdež uludo trošiti.

Ipak, jedan gospodin se i dan-danas posebno ističe količinom svojih isprdaka. Zove se Ivan Blagojević i vlasnik je festivala Nišvil. Kao i mnoge njegove kolege, izgleda da nije svestan činjenice da ja više nisam ministar kulture i informisanja. Ili je čovek toliko emotivno vezan za mene da se uhvatio mog imena kao pijan plota. Bilo kako bilo, Blagojević je prošle godine za Nišvil iz budžeta od različitih nivoa vlasti dobio: od grada Niša 20 miliona, od MTT-a 3,5, od MKI-ja 1.200.000, od MOS-a 600.000 dinara, što ukupno čini 25.300.000 dinara novca građana Srbije. Nije bio zadovoljan koliko je na konkursima dobijao od ministarstva na čijem sam bio čelu, i zato nije bilo niti jednog jedinog saopštenja Nišvila kojim nije pokušavao da medijskim pritiskom izreketira više novca. I nije bio jedini u takvim pokušajima. Vidim da je ove godine dobio duplo više novca od MKI-ja, što zdušno podržavam kao odraz novih prioriteta kulturne politike ovog popečiteljstva.

Nišvil sa opravdanim ponosom ističe svojih 150.000 posetilaca. Sa cenom dnevne ulaznice, koja je iznosila 1.200 dinara, prošle godine prostom računicom dolazimo do prihoda od 180 miliona dinara samo od prodatih karata tokom festivala. Malo li je? Govorim o prihodu bez državnih dotacija, bez sponzora i mimo prodaje okrepljujućih napitaka. Možemo pretpostaviti da ni ti prihodi nisu mali pošto se Nišvil ipak ne organizuje pod pokroviteljstvom Anonimnih alkoholičara.

Da sam novinar ili poreznik, sigurno bih postavio pitanje Blagojeviću da li je platio PDV na prihod od karata i gde završava taj novac? Da li završava u firmi „Nišville” d.o.o. iz Niša, osnovanoj 1998. godine, ili u udruženju „Nišville fondacija”, osnovanom 2006. godine, ili u fondaciji „Nišville”, osnovanoj 2014. godine, ili u mešovitom preduzeću „YUIIMPPEX” d.o.o. iz Niša, osnovanom 1999. godine, koje je zajedno s „Nišville” d.o.o suosnivač fondacije „Nišville”, ili možda u firmi „WALDERWAL LTD” sa sedištem u Bugarskoj, koja ima sto odsto vlasničkog udela u firmi „YUIIMPPEX” d.o.o.? Da sam novinar ili poreznik, proverio bih i da li se Ivan Blagojević u svim tim firmama pojavljuje kao direktor ili zastupnik. Ali OK, i novinari i poreznici žive teško, i imaju posla preko glave pa ne stižu da postave takva i slična pitanja.

Nego, rekoh li vam da sam nedavno od brata dobio na poklon Vukov rečnik? Digitalizovan je i svima besplatno dostupan na rečničkoj platformi „Raskovnik”. To je, inače, ustaljeni običaj međ onima što maznu milion i po evra: odu na Karibe, sednu ispod neke palme da pijuckaju koktele i onda krenu da se bave digitalizacijom srpskog kulturnog nasleđa. Pošto je to, za razliku od muzičko-ugostiteljskih festivala, baš unosan biznis.