KRALJ ALKOHOL: Kolumna, Jevrić

Te godine proveo sam tri meseca u zatvoru i mesec dana u bolnici.
Zaradio sam tuberkulozu.

„Divno, tuberkuloza", rekao je očev stric Savo Jevrić, čuveni lekar koji je četrdeset godina lečio tuberkulozu. "To ti se danas leči kao malo jači triper."

On je godinama na raznoraznim naučnim skupovima pokušavao da dokaže da je tuberkuloza psihosomatska bolest, odnosno da svi imaju virus tuberkuloze,  ali da se on aktivira tek kad se steknu uslovi.

A kod mene su se stekli. I psihički i fizički.

„Ako ništa nećeš da piješ, idi u neki studentski klub pa se tamo grej", rekao mi je Mića, šef „Kolarca", kojem su izlazile leptirice iz ušiju.

Tuberkulozu je otkrila moja pokojna majka. Naterala me je da odem na snimanje. A onda je snimke ponela sa sobom u Beograd jer bjelopoljski lekari nisu videli ništa.

Dragan Lubarda i Darinka Jevrić su nekako u to vreme zaradili tebeceju. Bolest ukletih pesnika. Ono što mi se svidelo kod tuberkuloze je što je libido povećan do plus beskonačno. Na odeljenju za tuberkulozne upoznao sam mulatkinju, prelepu ženu.

Lidera nekog afričkog oslobodilačkog pokreta. Trpali smo se ko mala magarad. Ali je ona posle desetak dana otpuštena iz bolnice i vratila se u tu svoju Afriku. Gde su je pojeli lavovi.
Posle izlaska iz bolnice počeo sam po starom. Nisam hteo da se vratim u Bijelo Polje gde me čekalo radno mesto profesora filozofije.
Bio sam lud ko struja i landarao sam gradom od šteka do šteka od štenare do štenare.
„Piće je potreba, hrana je navika. Navikne se čovek pa hoće da jede", podučavao me je Milan Nenadić.
Stigla je jesen, mračna, depresivna.
Odjednom sam osetio kako me svi napuštaju. Bežali su od mene kao od sablasti i izgubljenog slučaja. Redakcije su mi vraćale nepročitane rukopise. Počele su da nestaju žene iz mog života.
Bio sam prljav, mastan, osećao se....

Trebalo mi je da dodirnem dno da bih mogao da skupim snage i izronim na površinu. Odlučio sam da se vratim kući u Bijelo Polje i prezimim.

Šanirao sam flašu vina u sampiški i ušao u voz.

U kupeu je sedeo starac sede brade. Imao je beskrajno plave oči i rupice na obrazima. Ja sam ćutao. Ćutao je i on. Bilo mi je toplo, nisam kisnuo. Imao sam  vina i već sam bio urađen.
Odakle si?, pitao je.

Iz Bijelog Polja, Nikolj Pazara, iz Limske doline.
„Od izvora do uvora Lima še'set osam manastira ima", rekao je starac.

A onda je počeo da priča.

"Živopisac i lutalica Makarije Lazović posle mnogo godina vraćajući se sa Svete Gore stigao je u Bijelo Polje, u Limsku dolinu, u dolinu spaljenih crkava i manastira. Prije dvadeset godina krenuo je Makarije Lazović iz Limske doline na daleka putovanja. Stigao je do Carigrada, video Jerusalim i Odesu. Pre dvadeset godina Makarije je počeo rad na živopisu Nikoljačke crkve i sve je naslikao Makarije sem lica Hristovog, malog Hrista u rukama Bogorodice. I sve je naslikao Makarije sem lika Jude Iskariotskog.

Tri meseca je tražio dečaka čije bi mu lice kao model za malog Isusa poslužilo. I našao ga je i naslikao Makarije, ali lica koja bi mu poslužila kao model za Judu Iskariotskog našao nije. Krenuo je u svet sa četkama i bojama u rancu, krenuo je da traži Judu Iskariotskog. Dvadeset godina je tražio lice svoje ideje, svoje metafore, tražio je Judu Iskariotskog, a našao ga nije. Postao je bogat i slavan. Posle dvadeset godina vratio se u Limsku dolinu. Krenuo je prema Nikoljačkoj crkvi. U dvorištu crkve ugledao je bednika kako sedi sa flašom vina na svežoj humci. Kada mu je video lice, Makarije je shvatio da je to ono lice koje je godinama tražio, lice Jude Iskariotskog. Napunio mu je dlanove zlatnicima, nahranio u hanu Mušovića i odveo u crkvu. Sedam dana je Makarije Lazović slikao lice Jude Iskariotskog i sedam dana je njegov model plakao.

Zašto plačeš?, upitao ga je Makarije sedmog dana. Dao sam ti novac, nahranio sam te.
Gospodine Makarije, pre dvadeset godina poslužio sam vam kao model za mladog Isusa, odgovorio je bednik."
Slušao sam priču i prispao.
Kad sam se probudio, starca više nije bilo.
Otišao sam u očev dom - moje prvo treznilište.

Svoju molitvu našao sam na neobičnom mestu. Molitvu koja mi je trebala. U knjizi ukletog pesnika Novice Tadića. Ostavljenu za "pilad propasti"! Novice - koji je stvorio skakutane, kezila, ognjene kokoši, čitavu mitologiju Velikog
Grada.
Molitva za izbavljene od pijanstva.

"Sam sebi sam, evo, natočio krvi satanske.
Gospode, izbavi me, pritekni mi sad.
Kap po kap, naprstak po naprstak, u blato potonuh,
ispred teških dveri Tvojih, Gospode, pomozi, Gospode, pomiluj me grešnog, Gospode, Ti što sve znaš i sve možeš."
Tada ni slutiti nisam mogao da ću poslednjih dvadeset pet godina provesti pijući čaj od nane po bircuzima i kafanama belobeogradskim.
Po zlu putu tragajući za fabulom. Bez kapi "krvi satanske".