MAGIČNI ĆIRA: Dan posle

Budući da je u Srbijici svaki prvi januar početak još jednog divnog neprijateljstva, odlučio sam da umesto novogodišnjeg tv-horora odgledam „Kazablanku"

„Šta će meni Nova godina
kad ja nemam više godina"

Ljudi nisu slobodni kada rade samo ono što im se prohte. U tom trenutku kada možete da radite što vam je volja, nema ničeg što bi vam se uistinu dopalo da radite. Ta pijačna mudrolija mi uvek naplati tezgu u noći kada se čeka Nova godina. Noć budnih pornografa, kako je nazivaju raspuštenici iz moje sorte, klasa '62. Koji su prepoznali da su čovekolike životinje slobodne jedino kada se nalaze u bliskom okruženju, u kojem postoji unutrašnja potčinjenost. U to ime najpre sam saslušao Putinovu čestitku sa titlom i obnovio gradivo koje kaže: Čučni uz reku, da leš tvog neprijatelja prođe nizvodno. Nisam bio raspoložen za čučanje, pa sam nastavio sa programom privatne proslave opštečovečanskog prelaska iz ajfona osam u ajfon devet.

Pod svežim i potresnim utiskom osvajanja budžeta u Aleji Sirotana, koje je podosta ličilo na osvajanje Babinog Zuba u papučama i bademantilu, odao sam se sećanjima na komšiju-električara iz starog kraja koji je reklamirao svoju privatnu firmu vrlo reformatorski: „Mi ne radimo brzo. Ali zato ne radimo ni dobro". Poput aktuelne, nezaustavljivo progresivne vlade, bio je daleko ispred svog vremena. Dok sam ja, međutim, uvek svakodnevici gledao u zadnjicu, čudeći se svojoj nazadnosti. Kao stari, od svakog režima oprobani reakcionar, ostalo mi je još samo da se držim kontraške parole: „Svako prase ima pravo na srećan praseći život". I da nastavim život bez trpeze. A slavlje? Šta će marginalcu slavlje bez slave?

I dok pijem kabezu prizivajući špricerski ugođaj, a tu je i klaker ako se uželim vinske finoće, pokušavam da uživam u askezi u koju sam zapao. Ili se to zove „apstinencija"? Široka su značenja, a sužene mogućnosti. Da uprostim muku - budžet me nije usvojio i postao sam siroče na sopstvenom kazančetu. Ostalo je samo da Deda Mraz pusti vodu.

Kao stari, od svakog režima oprobani reakcionar, ostalo mi je još samo da se držim kontraške parole: „Svako prase ima pravo na srećan praseći život". I da nastavim život bez trpeze. A slavlje? Šta će marginalcu slavlje bez slave?

Budući da je u Srbijici svaki prvi januar početak još jednog divnog neprijateljstva, odlučio sam da umesto novogodišnjeg tv-horora odgledam „Kazablanku". Uželeo sam se tajanstvenih udžerica, mračnih prolaza, zabrađenih žena koje izlaze iz kapija u obliku obrnutog srca, džezerskog pijaniste koji prebira note po klaviru posle policijskog časa u čast svega onog što izmiče krhkosti života jer zna da granice postoje. Takođe, uželeo sam se rastanka u aerodromskoj magli, a još više Bogarta i njegovog bara u kojem svaki lik iz srpske zavereničke mašte može naći utočište - prostodušni patriota, uglađeni biznismen bez skrupula, sitna gradska varalica koja ume da kupi poštovanje, korumpirani oficir, ćutljivi nacista, emocionalno raspolućena devojka koja je, ipak, u stanju da voli samo jednog čoveka.

A tu je i Bogart, američka lutalica, bivši dobro plaćeni revolucionar koji je kroz sve te špijunske, geostrateške intrige već jednom prošao i nema nameru da ih ponovo proživljava. Njegova moć samosavlađivanja je neškodljiva. Ta čežnja odmetnika da se prilagodi; želja za mirom uprkos odanosti prangijaškom bežanju; potreba za počinkom posle uzbuđenja. A tu je i skromnost duše - sentimentalni cinik izgužvanog lica i cigaretnog glasa, Bogi se nada onom što zaslužuje ali to ne traži. On ima osećaj kuda treba ići i kako se ponašati kada jednom i stigneš tamo. Kao što reče idealistički fatalnoj Ingrid, koja se batrga između Bergmana i Bogarta: „Ne treba mnogo pameti da bi se uvidelo kako problemi troje ljudi ne vrede prebijene pare u ovom ludom svetu". Bogartovo muško čovekoljublje iskazuje zanimanje za tuđe male drame isključivo rekreativno - bez sažaljenja prema progonjenoj lisici, odnosno sa isto toliko razumevanja za perspektivu psa lisičara.

Budući da je čistilište ionako nešto što nosiš u sebi, Bogijev bar je dovoljno dobro mesto da se u njemu skrasiš kao i bilo koje drugo. Ali, oprezno eksiraj svoje piće. Jer, taj gorčiljavi kuler Hemfri B. je isuviše komplikovan tip - nikada ne možeš da odrediš u čemu je njegova prevara, zar ne?Praveći kompromise koji su svi veći od života, on pre izgleda kao čovek koji se nikada nije zapitao šta bi mogao da mu donese pokušaj da pobedi, nego kao čovek koji je poražen. „Više se ne borim ni za šta osim za sebe. Ja sam jedini cilj koji me zanima".

Uz petarde i kriminogeni vatromet, gde se terase i krovovi spuštaju na zadimljene pločnike, preda mnom se rasprskava prizor koji miriše na moju onaničarsku prošlost. Tamo gde se crno-beli svet rastapao u ružičasto sivilo. „Kazablanku" sam prvi put odistinski gledao na nekakvoj artistički sklepanoj noar-retrospektivi, samo za odabrane i prekobrojne, željne bezbedne terapije u doba latentne nejebice. Moj stoicistički netaknuti ego bio je „dvoglavo" multiplikovan, tako uverljivo da sam sebe ubedio kako mi ne treba priručna devojka. Ni muškarac-sapatnik suvog inteletka. Ličio sam na hodajući (puzeći?) debatni klub. Nema boljeg opisa moje tadašnje zadrtosti. Dok sam tražio svoje mesto za sedenje u redu nisam zaboravio da podesim naramenice. Platno je odavalo plišani utisak, te su neki dobacivali da se izoštri slika i zatupi prevod, dok su drugi psovali što ih ometaju u analizi. Samosvesni, heteroseksualni parovi se nisu držali za ruke. Pridržavali su svoje glavate emocije. „Teška ilegala, sinko", čujem glas mrtvog oca koji ne želi da oživi u ovom filmu. „Svet je zaveden i davno opisan. Pravi se da to znaš. Hodaj kao da hodaš u bioskopskom mraku." Izašao sam ne čekajući da mutna svetla najave odjavnu špicu. Zbog toga su me kasnije izbacili iz montaže.

Samoća novogodišnje noći rađa pustinjačku spoznaju: U ovoj, mirnodopski rasformiranoj Srbijici, činjenica je da upravo najradikalniji imaju potrebu da budu voljeni. „Kazablanka" je film koji baš takvom pojedincu pruža osećaj da nije van životnih tokova. Ogoljena, zastavama slobode našminkana melodrama, realistično dirljiva kao prostitutkin zagrljaj.

Bogart je odigrao svoju grubu igru tešenja i davanja bez predavanja, tako da možete početi sa odbrojavanjem jer je kucnuo čas za novogodišnju poslanicu koja će i najzasićeniji mamurluk da rastrezni bez kapi krvi, pardon, rasonice. Elem, kao što reče Magični u svojoj anesteziranoj poruci donatorima i donorima: Ko god je prestao da puši, ponovo je propušio; ko god je prestao da pije, ponovo se propio; ko god je prestao da jebe - e, taj ima šansu da uđe u trajnu apstinenciju. Ne zvuči baš naročito obećavajuće ali legalno opijenom narodu ni kineske brojanice ni japanske kuglice ne mogu da ispune želje.

Važna napomena: Ovo nije poziv na vanredne izbore. Zagoreli ne biraju, ali i ne praštaju. Zato neka se komisije za verifikaciju brojanja ne zbune ako u glasačkim kutijama zateknu hrpu oglasa za jednokratno upoznavanje desnice sa levicom. Kad već izabrani narod nema para da ubacuje kondome umesto belih listića.

I neka usrećitelji obrate pažnju na zimske čarolije - nije svaki rogonja trofejni irvas, niti je svaka jelka zgodna da je zakite kloniranim moštima Velikog Vođe.

Kao što reče Bogart u egzotičnim ćoškovima Kazablanke: „Klati ga ponovo, Ujače Sem".