MAGIČNI ĆIRA: DON SANČO

MAGIČNI ĆIRA: DON SANČO


Vujica Rešin Tucić mi je jednom, posle naše druge pijanke, krajem osamdesetih, kazao svojim kreštavim glasom nejebavajućeg velikana: „Ja stvarno ne znam zašto ovi i dalje pišu o meni kada sam ja odavno izašao iz književnosti“. Tada još nije imao ni 50 godina, i bio je, najblaže rečeno, vrlo živ, prgav i nestašan. A kada je Samir Sadiković, po treći put, odbio (bez ikakvog prenemaganja i glumljenja uvređenosti!) da uđe u zvaničnu književnost, već je bio mrtav i brojao je 50 ispunjenih godina.

Da ne biste doživeli mistične neprijatnosti, zamoliću vas u ime ove dvojice da momentalno batalite posthumna, prigodna poređenja i iznalaženje simetrične sličnosti obojene slučajnošću koju obavezno nazivaju „kosmičkom“ kada su njihovi akteri mrtvi i pokopani.

Dakle, evo me gde čitam Samirovu oproštajnu knjigu – anarhični žanrovski miks sa akcentom na bubnjeve i vokal! – odsečnog naslova „To je ljubav“. A obično ako me nešto natera da ga i po treći put uzastopno pročitam, onda počnem da zapisujem nekakve misli kako bih izdržao gubitak nečeg dragog i dragocenog, nečeg što gotovo mogu da dodirnem, ali nikako i da povratim.

I opet: zatičem sebe kako čitavog života izigravam tvrdog čoveka, ali ja sam mekušac, lik iz teških pesama; u stvari, svi su mekani, neoborivi fakat. Tvrdoća postoji samo kao zaštita mekanom usamljeništvu. Kakva glupava guzičava zamka. Sve je to tako tužno, ali ko je uspeo iskazati bol u njenoj stvarnoj veličini? Niko. To je to. To niko ne može, niti je ikad učinio. Mogli su samo pokušati i postati tužniji od bola, jer nije bilo povratka kući.

Pa ipak, uz osećaj rupe u stomaku i promaje u glavi, izranja prosvetljujuća akcija, skoro filmska po svojoj raskalašnoj spektakularnosti. Da, zatičem sebe kako pišem o svestranom Samiru – legendarnom Sanču – kao o saborcu starca Vujice, kompanjonu s kojim ašikuje gore po jevanđeoskim i nimalo zagrobnim krčmama, koje se i birtije i bircuzi mogu zvati, u skladu s nebeskom kategorizacijom ugostiteljskih objekata sa po jednom zvezdom urezanom na čelu svakog gosta sa specijalnom propusnicom-pozivnicom. Poetika nepristajanja je ono ključno što spaja ovu dvojicu pisaca, „neprijatno specifičnih“ u odnosu na veliku većinu svojih savremenika – i to kako na estetskom, tako i na svakom drugom ratnom planu. Poetika nepristajanja ume da bude, u svom izvornom obliku, jedna od najnepoetičnijih strategija, ali ona presnom životu daje duhovnu dimenziju i uzdiže prizemnu životnost iznad umrtvljujućih etičkih kanona.

Ko god se usudi da pročita knjigu „To je ljubav“, neće se nijednog trenutka zapitati zašto je pisac koristio pseudonim Sami de Sad. Pustite dokone trikove i edukovanu maštu onog izvikanog francuskog markiza. Nema ovde mesta buržoaskim perverzijama i salonskom nihilizmu. Ovo je rokenrol u esencijalnoj skarednosti – sodomiranje mozga u nedostatku guzice s karakterom. Već od početnog teksta, dramskog igrokaza „Ekser“ (harmsovski blesava poruga na račun kafijanske beketovštine), revnosni čitalac se, bokserski direktno, suočava sa piscem koji se ne boji da ide do kraja. A šta to znači ići do kraja u spisateljskoj raboti? Pa, najpre ostavimo u bibliotečki špajz sva ona ogoljavanja intimnih trauma i čudovišni egzibicionizam u prikazivanju monstruoznih nuspojava koje svaki pokušaj da se bude „kreativan“ podrazumeva kao neku vrstu zanatskog pravila. Ima ovde nečeg drugog, mučnijeg, ali i hrabrijeg, s onu stranu svake avangardističke ekstravagancije. „Valjalo se pozabaviti bolovima“, reći će pisac, onako uzgred, dok gazi po svim mogućim i nemogućim granicama koje razdvajaju „umetnički eksperiment“ od „degutantnog preterivanja“. Pisanje je igra samo onda kada se kotrlja na tankoj sivoj liniji između dobrog i lošeg ukusa, podjednako uživajući u „obe verzije“ orgija koje svi priželjkuju, ali retki se odvaže da u njima učestvuju.

Bogami, jedno se mora utvrditi, činovnički pedantno i arhivirano u sistemima zabranjenih vrednosti: Samir Sadiković je od onih retkih pisaca koji reči „kurac“ i „pička“ koriste na ispravan način. Te obeležene i izraubovane, skoro pa latinske reči naprosto imaju smisla samo ako uspeju da budu katarzične; one moraju da zvuče istovremeno i čisto i prljavo, primamljivo i odbojno, ugodno i zastrašujuće poput „karnevala u kući užasa“.

Pošto znam da ove delikatne banalnosti koje pisanije umetnošću čine prosečni i intelektualno prenabudženi čitaoci neće pravilno razumeti, evo izraziću se u duhu prihvaćenog slenga: pocepao je „akademce“ kao siroče napolitanku. I usput ih oprao od njihovog zaudarajućeg čistunstva. Čime je dao nemerljivi doprinos održavanju mentalne higijene u nefunkcionalnim duševnim egzilima u kojima ceremonijalno-terapeutski životare pregaoci i komesari samozvane srpske književne alternative zasnovane na provladinim parama i nevladinim idejama kako te pare potrošiti a da papiri i knjige ne trpe.

Priča „Hoćeš da daš pičke“ privlači posebnu pažnju. Možda zato što je u pitanju doista jedinstveni manifest o svemogućoj a nemogućoj kontroli: kontroli ludila; kontroli bola; kontroli samokontrole; kontroli svesti u podsvesnoj stvarnosti; kontroli ljubavi u carstvu čula; kontroli strasti u carstvu uma; kontroli straha zastrašenog samim sobom. Takođe, ovo je i svojevrsni pripovedački i žanrovski eksperiment – imamo priču u formi eseja u kojem ideje ipak nisu glavni junaci, već su to emocije, vrlo beskorisno osetljive. Autorovo otkrovenje napisanih (u vazduhu ulovljenih) tekstova – a ovde se autor igra s Tvorcem, bez želje da zasedne na njegov presto! – prodire u sopstveno rastrojstvo. Iz njegove pozicije prezrenog i uneređenog naratora sve je dijabolična, grubo iskrivljena tajna: uzvišenost je poniženje, a mučenje zasluženi blagoslov.

Emocije su plaćenički zanat, smrtonosan koliko i unosan. Unesu ti se u krvotok i više nikada ne prokrvariš, a prepun si otvorenih rana. To je roba koja se ne nudi, ali koju Sami de Sad prodaje samom sebi da ga neko ne bi, daleko bilo, kupio.

Knjigu zatvara jezivo transični dramski igrokaz „Nebeska kraljica: gubitak deteta“, u kojem zapisi iz mrtvog doma postaju zapisi iz mrtvog međunožja. Visokonaponsko pisanje poslovično beskompromisnog Sadikovića ovde dostiže vrhunac u spoznaji da je mrak jedina iskonska vizija iz koje nastaju sve slike iz naših prežaljenih života. Beznađe je starije od bilo kog sećanja, i jedino ono uspeva da iskaže morbidnost svih ljubavi: sve je moguće voleti jedino kada si u potpunoj tami, stojećki potonuo. Jer nestanak prethodi svakom postanju.

Senke su neutešne. Senke ne znaju za utehu. Zašto senke tako neodoljivo liče na nas? Jer je istina tek užasna šala, ispisani papir koji gori prozirnim plamenom, ali nikako da sagori. Nema praha ni pepela, samo reči u blistavom odsjaju ništavila. Čije dešifrovanje će potrajati sve dok ima onih koji umeju da se zabavljaju ne hajući u kojem krugu pakla su se trenutno zatekli. Naravno da ovaj tekst može da se završi samo na jedan način: molitvenim epitafom za Samira Sadikovića.

Nema proročanstva bez halucinacija. Nema sna bez mesečarenja. Nema mira bez košmara. Nema smrti bez pisanja.

  1. 1
    Mar

    Srdačan pozdrav i zahvalnost na ovim rečima o našem voljenom prijatelju Samču-Babu Dzonu-od milošte Babici, i njegovom delu, autoru
    šalje Mar,
    i što bi ovi današnji savremenici 😉 rekli-
    jedan >lajkić< od srca. :-)

+ Ostavite komentar