MAGIČNI ĆIRA: DŽIGERICA U SRCU

Ima gorostasnih genija koji imaju samo jedan nedostatak, jednu grešku, a to je da ih osećaju ponajpre prosta­čki duhovi, srca sa površnom poezijom.

Velečasni Sinan Sakić nije želeo da pravi separaciju u svojoj publici, ali je pogana ironija da su ga naročito obožavali politički rukovodioci, partijski intelektualci, kontroverzni biznismeni, lekari i sudije koji su se propili u društvu svojih advokata, koji su im pored rupa u zakonu otkrili i smisao života - pesme Sinana Sakića.

A on zasigurno nije imao na umu uskogrude buržuje, snobovske hipstere i licemerne lopove zaštićene korumpiranom vlašću; njegovi izvori su na parkiralištima i peronima, u zadimljenim ćoškovima prljavih birtija i motelskim sobama sa zajedničkim kupatilom i zajedničkom posteljinom. Presni život, ispresovan nezemaljskim porivima ljudskog zla i neuništivom zlobom sitnih duša. U takvom svetu nimalo duhovnih demona Sinan se nije štedeo.

Biti pevač za njega je značilo biti čovek i prijatelj. Nije njega ubio alkoholizam, kako tračaju javni jadnici, njega je savladao veliki umor. Jer taj je svakom poklanjao svoju džigericu dok na kraju nije ostalo ništa da se pokloni ljudima koji ne znaju za zahvalnost pa zato i ne osećaju bol drugačije nego kao razlog za gutanje aspirina i primanje anestezije. Kao da zaista mogu da osete išta.

Zašto kriti, mnogima nije bila po volji njegova popularnost, nimalo isfabrikovana ili medijski napumpana sa određenim ciljem. Kao prvosveštenik žanrovski nedefinisanog ali neodoljivog balkanskog folkroka (mešavina šumadijskog bluza i bosanskog hardroka sa gitarskim rifovima odsviranim na harmonici), Sinan nije bio pogodan za ispiranje mozgova. Štaviše, njegov karasevdah (izraz koji je koristio Fikret Abdić kada je opisivao Sinanovu muziku) imao je tu moć da neutrališe bosansko ketmanstvo i ljude uputi ka drugim ljudima, bliskim strancima s kojima nemaju ni­ šta da podele doli svoje svetački zaprljane snove, u birokratski štikliranim pa precrtanim prebivalištima pod vedrim nebom prepunim zvezda padalica.

Sinan je bio rečica, uska, plitka, ali čudesno bistra i duboko usečena. Eto zašto ta voda ne presušuje. Čoveku nikada ne dosadi ono što je dobro otpevano, sa stilom, sa strašću, s nadmoćno smernim uverenjem. Ali koliko je umetnosti bilo potrebno da se dostigne takva vanserijska vokalna izvedba, i s tako malo sredstava. Ipak postoji neko ko je otkrio kako se melodija račva i grana i čime se vezuje za život. Neke prirode ne pate, to su ljudi bez živaca. Srećni li su! Ali kolikih su stvari lišeni! Koliko treperenja razgovorljivog srca, koliko gorkoslatke patnje, koliko veličanstvenog umiranja u lepoti...

Na kraju krajeva, muzika je samo utančanost bola, to jest potpunije i snažnije prodiranje stvarnosti kroz našu dušu. Sinan je govorio da mikrofon zadrhti kad mu se on približi. Ono što je izvesno to je da je on sam drhtao kada se približavao mikrofonu. Ma kako da je bio spokojan spolja, kao slavan i voljen pevač, Sinanova du­ ša, svesna nesvesnog u paklenim egzistencijama svojih slušalaca, bila je opusto­ šena. Ali uveren u istinu da je čovek bolestan čim misli na sebe, trudio se da se opije muzikom kao što se opijao rake-viskijem. S mnogo volje uspeo je da izgubi pojam o svojoj sopstvenoj jedinki.

Nije bio srećan, ali više nije patio. Nije morao da čita E. M. Forstera da bi se uputio u Indiju, prirodno otvoren za sve religije kao i svako bogomdano božanstvo, Sinan Sakić nije bio samo na onom mnogo citiranom tašmajdanskom transparentu, već i u svakoj drugoj prilici koju bi mu umetnički život priredio. Zaljubljenost u budizam se samo nadovezala na njegovu dugovečnu zaljubljenost u sopstvenu suprugu. Put u Indiju ga nije doveo samo do Sai Babe, već i do Džimija Pejdža, koji će ga nekoliko godina kasnije pozvati u London smatrajući da je našao zamenu razmaženom Robertu Plantu, koji nije hteo na turneju s matičnim bendom, već se otisnuo na putešestvije s Alison Kraus.

Sinan je uspe­šno savladao pesme iz repertoara „Cepelina“, ali da bi se udubio u njihovu suštinu, morao je da se otisne u mentalnu plovidbu uzburkanim morem. Što je rezultiralo šokiranošću Džimija Pejdža kada je otkrio da mu je Sinan ispio sav viski i izbeleo zubni kamenac kokainom specijalno spravljenim za Pejdžove nosnice i respiratorni sistem. Ali u Sinanovim spektakularnim koncertim izvođenjima nikada se nije pravila razlika između farmaceutskog i uličarskog kokaina. Kao provereni džentlmen, kao i zbog fascinacije Sinanovim pevačkim sposobnostima, Džimi Pejdž se nije naljutio, mada je shvatio da mora i definitivno da odustane od ideje ponovnog okupljanja grupe „Led Cepelin“ radi jednogodišnje turneje.

Upravo je Pejdž bio taj koji je upoznao Sinana s Marajom Keri, koja nikako nije uspevala da uspostavi duševnu ravnotežu nakon što je čula neke od Sinanovih pesama na žurkama u crnačkim delovima Beverli Hilsa. Planovi za snimanje dueta bili su više nego realni. Rendi Njumen je dao pristanak da obrade njegovu staru pesmu „Marry“, ali život je učinio svoje - Maraja Keri se zaljubila, a Sinan se zbunio.

Nije postao preljubnik iz nužde zahvaljuju­ći ljubomori i društvenom uticaju Barbre Strajsend, koja ga je poželela za svoj aktuelni projekat. Međutim, kao rođena zvezda, Sinan nije umeo da odigra ulogu epizodnog partnera, tako da je i taj potencijalni peva­čki duet propao, ali je zato preko svemoć­ne Strajsendove upoznao neobičnog biznismena koji je u sebi imao isti onaj sevdahmerak koji je živeo Sinan. Taj čudni biznismen širokog osmeha i široke ruke zvao se Donald Tramp.

Kažu da je Tramp davao Sinanu udarne termine u svojim kockarskim kulama širom Atlantik Sitija, a posebno ga je zavoleo zato što je Sinan praktično nastupao besplatno budući da je sav honorar trošio na viski, rulet i donacije gastarbajterskim humanitarnim udruženjima. Posle svega ne treba da čudi što je srpska vlada povodom Sinanove smrti primila pregršt telegrama saučešća s najviših mesta, od predsednika Amerike, preko svetski poznatih zvezda šou-biznisa, do politbiroa Kine i dalaj-lame.

Ali tada tužna i plemenita priča poprima tragičan, podlački karakter, baš kao u dramaturgiji Sinanovih najboljih pesama. O čemu se radi? Pa, jeste li videli da je negde pročitan neki od tih prestižnih telegrama saučešća? Naravno da niste kada je Sonja Liht, potpomognuta Natašom Kandić, Sonjom Biserko, Vesnom Pešić i ostalim kremom srpskog prosvetiteljstva, ZABRANILA da se ti telegrami objave u na­šoj javnosti.

Navodno u ime odbrane elitne kulture oličene u Bitefu i Mirditi, kao i zbog već poodmaklih priprema „Žena u crnom“, koje spremaju izuzetan performans povodom najavljene smrti Džozefa Bajdena, osvedočenog sponzora beogradskog feminiziranja i bivšeg visokog američkog funkcionera. A zapravo se radi o nekontrolisanoj zavisti rečene Sonje Liht zbog činjenice da je smrt Sinana Sakića u potpunosti zasenila i bacila u zapećak proslavu famoznog jubileja ovdašnjih, u vile i uspomene ušukanih šezdesetosmaša - pola veka od simuliranih, prljavim vešom Pariza izazvanih studentskih demonstracija, koje su se, shodno svojoj prirodi, prozvale ustašoidnom odrednicom „lipanjska gibanja“, a koja su predstavljala generalnu probu za izvikanu i mnogo reklamiranu Osmu sednicu.

Inače, čitava „revolucionarnost“ cirkusa iz 1968. sastoji se u tome da je nakon uspešno odigranog kozaračkog kola Sonja Liht napredovala, odnosno prešla iz udbaškog SKOJ-a u seniorsku CIA, Dragoljupče Mićunović je iz golootočkog odelenja KGB-a prebačen u studentsku menzu, gde je bilo sedište ondašnjeg DB-a, Latinka Perović je kooptirana u najuže partijsko rukovodstvo Koče Popovića, dok je izbubecani Miloš Minić postavljen za načelnika antiemigrantskog voda KOS-a (kako bi se obra­čunao s četničkom emigracijom čiji simpatizeri su mu podmetnuli pendrečenje usred demonstracija).

Istorija veli da je glavni internacionalni gensek Leonid Brežnjev, koji nikada nije votku zamenio viskijem, grdno zamerio J. B. Titu što nije upotrebio ozbiljnu oružanu silu i razbio studentske demonstracije u paramparčad. Takav funjarski postupak samo je kod prvog čoveka SSSR-a potvrdio uverenje o Brozu kao belosvetskom hohštapleru koji se kurva tuđim živim glavama. A ubrzo je dosledni sovjetski komunistički predsednik pokazao u Pragu i okolini kako se dejstvuje u vanrednim nemirima što ih organizuju rušilačke reakcionarne snage. I tako su Česi dobili svog Jana Palaha.

Dok su Srbi ostali da čekaju još pola veka, kada će izvršiti kolektivno samospaljivanje. Samo što to tada niko neće primetiti, niti igde zabeležiti. Hm, da li je moguće da je Gavrilo Princip jedini Srbin koji je znao za jadac, a da svi ostali samo žljuvkaju pileću trtič­ nu kost? Nažalost, odgovor na to pitanje ne mogu da daju čak ni pesme Sinana Sakića.