MAGIČNI ĆIRA: KARIUS ÜBER ALLES

MAGIČNI ĆIRA: KARIUS ÜBER ALLES


Prilično je jebeno za jednog javnog Nemca ako ne poseduje nacističku fizionomiju i arijevski govor tela. To ga dovodi u rascep sa sopstvenom psihom, budući da je ovovremenim Nemcima nacizam, sticajem ipak onostranih okolnosti, upisan kao genetski kod i tu nema raskola između mozga, srca i duše. Ne osuđujte naprečac Magičnog, jer on ne osuđuje Nemce. Aman, humanisti po difoltu, neka vaš um odradi saznanje da u ovom pisaniju nema nikakve generalizacije. Odjebimo ideološki i biološki inženjering, kao i demagogiju očove­ čenog životinjskog carstva.

Takođe, nema svrhe na rasističke tabue odgovarati rasističkim cinizmom, a i nacizam nije nauč­ nički pošteno izjednačavati s rasizmom. U prevodu na jezik kvizova i ukrštenica – to što Srbi nemaju voljom viših sila nacistič­ki beleg ne znači samo po sebi da su nevini srećnici sudbine. Istorija upravo pripoveda nešto potpuno suprotno kada je u pitanju „naš slučaj“. Što će reći, i posle svih kalvarija, Nemce nacizam i dalje dobro služi, što ne mora biti njihov svesni greh. Uz opasku da ako ne podnosim glorifikaciju obič­nih malih ljudi, onda ne podnosim ni opravdanja za obične male Nemce. Nemoćni pred mistifikacijom koja prečesto egzekuciju znači, naravno da ćemo se složiti da nisu svi Nemci nacisti. To bi tek bilo debilno preterivanje i zabijanje autogola koji prevazilazi golove koje je nemački golman Karijus, pre desetak i kusur dana, primio u finalu Lige Šampiona u Kijevu. A zbog toga čitav ovaj uvod koji liči na hodanje po žici, razapetoj na Liverpulovoj gol-liniji.

Dakle, Jirgen Klop je tema i paradigma, promašena meta ili meta koja proma­šuje. I to ne samo zato što je Karijus njegov izbor, kao i čitav nepodnošljivo prose­čni tim, uklopljen vrlo psihodelično da vi­še podseća na bend „Grateful Dead“ negoli na fudbalsku ekipu koju je najbolja publika na svetu uspevala povremeno da nadahne. Klop s tim nema nikakve veze, kao što uglavnom ni o pobeđivanju u fudbalu nema pojma. Ali uspevao je da svu neukost i alibi-neznanje vešto prikrije, čak i nakon svih onih izgubljenih finala. Hm, ko to name­ će idiličnu pričicu o Klopu, koji je, navodno, kupio gladijatorski auditorijum i postao mezimac u koga se veruje i pored brojnih poraza?

Elem, Klopova muka i glavna falinka čiji je koren njegova umetnička, razbarušena pojava, sasvim atipična za jednog uspe­ šnog i slavnog Nemca – u gogoljevskoj, kijevskoj noći raspala se u polukatatoničnu šizofreniju. Njegov šarmantni osmeh i mu­ ževni škrgut zuba, njegovo boksovanje vazduha, skakutanje udalj bez motke, boemski karate pokreti za navijačke početnike, sve se to zamrzlo u nemi krik, u užas gušenja sopstvenim pregriženim jezikom, u tupu bol koja mu je burgijala teme praveći rupu vidljivu i onima koji su prespavali famozni fudbalski meč, koji niti je bio fudbalski niti je bio meč. Predvidljiva predstava jednog patološkog psihića, nesvesnog svog zločinačkog neznanja, koji kao i svi sujetni trendi idioti veruje da je recept za uspeh glumiti liberala sa smislom za humor koji kapiraju domaćice i papučari, i po potrebi izigravati tolerantnog komandanta kratkog ali mokrog fitilja u nimalo virtuelnom ratu, što fudbal po definiciji Rinusa Mihelsa jeste, a što su potvrdili svojim ludačkim potezima tako različiti karakteri poput Bijelse i Del Boskea, koji je predvideo i rezultat i igru glavnih Liverpulovih vedeta.

Da bih bio jasniji, držaću se švapske zone sumraka i prosvetljenja. Kada sam započeo proglas spominjući nacizam, imao sam na umu pomalo i ravnodušan koliko i neutralan stav da se radi o odveć ljudskom fenomenu i originalnom nemačkom ideološkom projektu – otkrovenje Rozenberga, Hitlera i Gebelsa – koji su nakon velikog čistilišta i sistematskog ratnog meteža gospodari sveta i prstenova ocenili kao uspe­ šan eksperiment te ga vrlo kreativno primenili u Americi i njenoj majčici Engleskoj. Fudbal kao nezanemarljivi produkt krupnog kapitala logično da nije ostao imun na nacifikaciju maskiranu trubljenjem i mantranjem o demokratizaciji ljudskih prava, a pre svega prava da se umre siromašan, bedan i isceđen od rintanja za one iz viših rasa i klasa.

Međutim, zvuči paradoksalno, ali jedna čestita starina i fudbalski mudrac poput Jupa Hajnkesa se uopšte ne uklapa u vladajući talas neoliberalnog licemerja. Ostvarena legenda, stameni Hajnkes ne dozvoljava da bilo ko manipuliše njegovim naci-konzervativizmom. Struka za struku, pare za pijacu, slava za televiziju, ali on nije izgubio, odnosno prodao ličnost. Uprkos penzionerskom dobu koje ga je zadesilo, po svojoj čisto fizičkoj pojavi gotovo savršeno oličenje nacističkog vođe, samosvojni Hajnkes ne dozvoljava da ga tretiraju kao potrošnu robu na kojoj se menjaju etikete brzinom prljanja fudbalskih gaća i dresova koji se znoje umesto igrača. Naprotiv, on je veliki trener jer ne pokušava da bude ne­ što drugo doli tipični ambiciozni Nemac u aljkavom svetu, uporan i odlučan da dovr­ ši svoj posao do kraja – a to što živimo u eri nacizma, kojem nije potreban prefiks neo, zasigurno nije Hajnkesova krivica.

Isto važi i za njegovog ispisnika, u majstorstvu mu sasvim ravnog, par godina mlađeg Otmara Hicfelda, ali još više za njihovog već krunisanog naslednika, od stroge zamišljenosti prerano proćelavog Tuhela, koji se prevratničkim autoritetom predstavio kao najveći mladi mozak nemačke fudbalske škole. To ne znači da je zbog poreskih nestašluka robijao kao Uli Henes, niti da se muva po glamuroznim uvalama na obali Pacifika poput preplanulog Klinsmana. Jok, more, ovaj od svakog terena pravi opkoljenu Moskvu, a treninzi mu liče na osvajanje Staljingrada, kako dozvoljenim, tako i onim drugim fer-plejom. Iz „Luf­t­hanzinog“ drona vidi se mesijanski potkovani mladić koji je osvojio i ukrotio sopstvenu iluziju samoće, i koga su očigledno izneverili i Šopenhauer i Niče i Hajdeger.

Ali nemojte žuriti sa zaključkom koji vam se nudi: da je Klop blagoglagoljivi, na­ štelovani dunster, koji je, valjda, jedini trener kome se dogodilo da mu ekipa jedne sezone osvoji nacionalno prvenstvo, a da se sledeće bori za opstanak. Tako nešto čak ni metalostrugarski izvajana Bundesliga ne pamti. Međutim, ovaj blam je sistematski brzo zaboravljen, voljom švapske memorije, koja ume da selektuje materijal za zaborav i brisanje. Jirgen Klop, i pored svih svojih brljotina, nije bio ni izbrisan ni precrtan, niti su mu uzeli mere za spomenik sa postamentom u obliku Željka Buvača. Muti Angela mu nije čestitala što je onako dželatski, u finalu Lige šampiona, ponizio najtrofejniji engleski klub, jer je Liverpul sam Klop unapred tretirao kao autsajdera, uz komično kurčenje i umovanje o „psihologiji finala“, koja se, navodno, bazira na bajkovitoj neizvesnosti preuzetoj iz slikovnice o Davidu i Golijatu. Tačno je da ni mnogo bolji treneri ništa ne mogu učiniti s ukletim Liverpulom, kojem gubitništvo postaje tradicija, koje se principijelno drže kao tipični Englezi.

Ali opet je suviše nelogičnosti počinjeno za vreme Klopovog trogodišnjeg mandata, koji su obeležile autodestrukcija i histerija. Nije valjda da niko od onih kojima je to posao nije primetio da bajni kapiten Henderson ne ume da odigra dupli pas, nego sumanuto trči po terenu sudarajući se sa zalutalim Vajnaldumom. I dok Matip stondira, onaj mladi Robertson očigledno koristi iste spidove kao Moreno pre njega. A Klop se ponaša čas kao očinski diler, čas kao hladni pušermen. Pa zato od ratnika Milnera pravi neosedlano bekovsko kljuse, a od Firmina glavnog frajera u nekoj od brazilskih favela. Samo što Firmino nije Rambo Petković, kao što Mane nije Drogba, niti je onaj slabotelesni Egipćanin novi Kutinjo. Jeste li primetili da je u sadašnjoj postavi Liverpula previše „lažnih devetki“? A šta tek reći za „lažne plejmejkere“ ili „lažne veziste“. Kakav bankrotirajući rezon – kupiš Van Dajka za rekordu sumu novca, a na golu ti duva promaja od koje ti se čitava odbrana ukoči u predelu kičme.

Da li vam je posle svega jasno da Klop doista ima atraktivnu „glumačku fasadu“ iza koje se krije nedovoljno ostvareni, tzv. buntovni nacista? Ova oksimoronska sintagma otkriva suštinu: Klop je estradni Nemac na specijalnom zadatku. Propali fudbalski trener – koji trenira samog sebe – jeste trojanski konj za razbijanje tvrđave zvane Bregzit. Angela je još jednom pokazala da ume da nanjuši skrivene talente u svakom raspoloživom propalitetu. Klop je ne samo njen izbor već i njen proizvod. Ostalo se ne podrazumeva, ali će neizbe­ žno uslediti, i to svom silinom. Jer Angelini voleji su neodbranjivi, naročito kada do­ đe na red degažiranje Jirgena u Erdoganov Bešiktaš, a potom u Putkov CSKA. Koja rovovska taktika osvajanja: fudbalski blickrig, koji se prodaje kao TV sapunica. Drang nach Osten, forever!

  1. 1
    Грмилко

    Оволико филозофије и антропологије око једна сасвим тривијалне ствари-како гурнути лопту кроз неку капију са мрежом иза, не памтим од времена М. Миљанића, који на табли објасни зашто је и како пао гол, а то објашњење зачини са толико једначина, синусоида, корена, лимеса, интеграла, експонената, да професори математике моментално изврше ритуални харикири.
    Што се тиче шампиона који се наредне сезоне бори за опстанак, у 101% случајева се ради о бојкоту тренера. Шта се десило са Ранијеријем коме је Јеремија Варди дошао главе у Лестеру? Која су тројица отерала Анчелотија из Бајерна?
    Не пратим фудбал толико да бих причао више о Клопу, јер ми исти бизнис под плаштом спорта није духовна клопа, али питам Магичног Зорана (извините , али зна се који је Ћира главни мангуп са звањем магични – Блажевић) шта би било да дивљак Рамос није том Немцу голману потресао његов “нацистички” мозак, што је врло незахвално, јер да није било Немаца 1939 године, и Шпанију би комунисти “усрећили”. Тако да је јадни Јирген оболео од каријУса, ту зубар не помаже…
    Даље, да наш Мажић није замазао, то јест забрљао, и да је искључио тог дивљака када је сломио момка из земље фараона, шта би онда било? А тај дивљак Рамос, (погледјате на Јутјубу избор његових крвничких стартова, који нису за спортске него за кривичне процесе) је заслужио бар стотинак црвених папирића у каријери. А колико их је добио? Све подмукло, све подло иде, и прашта му се. А наш Видић, кога Лека Фергић обожава због храбрости и поштења, НИКАДА није ишао подмукло, него је он тај који је више пута окрвављен завршио меч, па је тај исти Вида добио повелик број картона. Знало се да, чим се на пушкомет примакне Торесу, судија Види већ маше оним парчетом табака…
    Елем, не само што ја вукао и оборио Салаха, него га још спиновао, усукао, а руку није испуштао до краја. Имао сам утисак да ће му је ишчупати и понети као сувенир. А овамо повика на Суареса који нема тако високе прохтеве, он би само мало да грицне.
    Дакле, упоредите казне које је добио Суарес за грицкање и наш Вида за храбре али ПОШТЕНЕ стартове, и тај дивљак Рамос за крвничке, па ћете видети да је проблем финала негде другде а не у разбарушености Клопа и клопарању његових вилица.
    П.С.
    И нисте ништа написали како је Реал уопште дошао до финала, како су оштећени ти „нацистички“ Немци, или тачније – Баварци.

+ Ostavite komentar