MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: DNEVNIK SA RIO NIŠAVE (4)

1. 4. 2014. Ubrzo nakon bombardovanja Srbijice, sva holivudska elita je počela da me saleće želeći da na licu mesta osete tekovine najfilmskijeg rata novog doba.

Tada su se desile mnoge bizarne situacije koje samo partijski život oslobođen politike može da priredi...

Možda u najživljem sećanju ostaje „pilot-epizoda" sa Džonom Milijusom, koji je obučen kao Konan sleteo na maskirni aerodrom „Ratko Pavlović Ćićko" na platou iznad Čamurlije.

Dakle, pre nego što održi predavanje "crvenim beretkama" na temu "Kraljević Marko, prvi američki marinac", Milijusa sam morao da odvedem na počasni intimni prijem kod Jovice Stanišića. Sedimo zavaljeni u viski i kožni mebl kad sveznajući Jovica poče biranim rečima da hvali način na koji je naš velepoštovani gost preradio roman Džozefa Konrada "Srce tame" u scenario za "Apokalipsu sada", koji on smatra najboljim ratnim filmom...
Avaj, tog momenta sam se neugodno iznenadio otkrivši da šef svesrpske Tajne policije nije obavešten da se zbog te Kopoline izjave Milijus toliko naljutio da je na sudu tražio stručnu arbitražu i naravno pobedio u još jednom od svojih artističkih ratova. Bilo je kasno da zakolutam očima u pravcu snishodljivo razmetljivog intelektualca Jovice, kojeg je Milijus odmeravao streljačkim pogledom, pre nego što je progovorio mračnim glasom Tulse Duma: „Ako je taj film baziran na 'Srcu tame', onda je 'Mobi Dik' baziran na Bibliji".

Ne postoji taj prislušni uređaj koji bi zabeležio izvinjavajući krik što ga je, trenutak kasnije, ispustio čovek sa nadimkom Ledeni.

„Magični, ovaj je previše bučan za obaveštajca", hladno mi dojavi slavni majstor dramaturgije, pa brže-bolje smandrljasmo ostatak viskija i krenusmo u misiju.

Predavanje "crvenim beretkama" Milijus je započeo citirajući repliku iz svog prvog filma "Dilindžer" upečatljivo oponašajući glas Vorena Outsa: „Ovo je najvažniji dan u vašem životu. Ne dozvolite da vam bude i poslednji".

Prigodno mišićava, uniformisana publika je zbunjeno blenula, a filmski velikan je nastavio: „Momci, ako želite da budete ono što umišljate da jeste, onda morate uvek da budete spremni da vas nema".

Skockani specijalci se još više zapanjiše u svom mutavom ćutanju.

"Vidite", nastavi gorostasni Džon, „ja na zidu svoje kancelarije držim sliku eksplozije atomske bombe. Zašto? Zato što prosto volim tu bombu. Ona je za mene poput Mongola ili kuge u srednjem veku. To je Božja ruka koja zgrabi ne praveći razliku. Svet je prepun groznih, pohlepnih ljudi koji varaju sve oko sebe. Ali kada pomislite na bombu, shvatićete da će se ti ljudi probuditi jedne noći, pogledati kroz prozor, na trenutak će blesnuti svetlost, a oni će uzviknuti: 'Ali ja sam specijalni savetnik za Nacionalnu bezbednost!' Razumete šta hoću da kažem?"... Kao po pravilima Milijusovih katarzičnih scenarija i akcione režije, nešto kasnije se ispostavilo da su ga neki od prisutnih vrlo filmski razumeli...

*   *   *

20. 4. 2014. U nedelju, 13. aprila, predsednik Putko je povukao dva ključna poteza: po Magičnom je poslao vrlo specijalnu rođendansku čestitku Alu Grinu, a koji sekund kasnije poslao je oklopljene bajkere u RAO Donbas. Vidite, Vladimir Drugi je nepogrešivo znao da će tog kritičnog dana njegov bledunjavi kolega Barak Obama biti u Memfisu, na poklonjenju Alu Grinu. Naravno da je tako i bilo...

Velelepno rođendansko slavlje održano je u crkvi Uspenja Svetog Duha, na uglu južnog Memfisa i reke Tenesi, i to samo za vrlo izabrane goste - kako svevišnji protokol nalaže...

Najpre je Litl Ričard, kao vrhovni ovozemaljski Božji izaslanik, održao propoved o „blistavom putu dugačkom četiri oktave i milion erotskih uzdaha"... Potom je Stivi Vonder najnižim mogućim falsetom otpevao „Heaven Is 10 Zillion Light Years Away", pesmu koju je napisao upravo za Ala Grina tačno pre 40 godina... Zatim je Klint Istvud govorio kako je uz pesme „najsenzualnijeg soul pevača svih vremena" definitivno i neopozivo postao monogamni heteroseksualac... Areta Frenklin je ispričala kako je svog prvog muža odlučila da prevari kada je čula „Let's Stay Together"...

E, onda je za govornicu izašao ushićeni Obama i krenuo da toroče o svojoj divljoj i siromašnoj mladosti u kojoj su jedini svetli trenuci bili "bliski susreti" sa Mišel u babinom „Jugo Amerika", dok je na radiju redovno išla „Love And Happines", pa su zato i napravili tako divnu decu... Na te reči sentimentalne odjednom ripi zajapurena Mišel i zakrešta na muža, optužujući ga da ju je pomešao sa nekom drugom, i kako je oduvek osećala negde u dubini duše da se udala za „jeftinog verolomca". Onda je smerno zahvalila velečasnom Alu Grinu što joj je omogućio da dospe do ove spiritualne spoznaje i momentalno napustila crkvu, demonstrativno gurajući predsedničko obezbeđenje od sebe...

Tu nastade grdna tarapana, komešanje i gužvanje u elitnom stampedu. Unezvereni Barak poče da ronza i doziva „tetku Hilari", dok ga Litl Ričard nije uštinuo za zadnjicu veselo mu pevajući na oba uva: „Kucaj opet ali nećeš ući/ možeš samo otpozadi otići kući"...

Usred sveg tog ljudski pobožnog haosa, priđe mi slavni slavljenik, preobraćeno besporočni Al Grin, te mi reče setno, nenadjebivo baladerskim glasom: „Eh, Magični, da se i ja nekom ispovedim. Znaš, jednom sam pišao rame uz rame sa Elvisom, u klozetu nekog fensi kantri kluba sa pozlaćenim pisoarima. Popričali smo malo o Bogu, kikiriki puteru i vremenskoj prognozi. Ipak, i dalje žalim što se tada nismo rukovali".

*   *   *

Tajnog datuma u proleće 1961. dogodilo se nešto što je označilo početak začeća mog astralnog tela. Da, moj otac i moja majka su se "uzeli" i nije trebalo dugo da se i ja rodim.
Ali, na užas moje majke, u međuvremenu sam izrastao u Magičnog, te nisam mogao da je u trenucima bračne krize ne upitam kako se uopšte upecala na tog „mutavog mutlju", kako je muža Milivoja nazivala u napadu besa.

„Ma, šta tu ima da se priča", zafrktala je furija koja me donela na ovaj svet. „Pređo se, nanče mu jebem! Kad sam ga prvi put vid'la s ono koferče, pomislim, ovaj je doktor, kad ono, posle kad izađosmo na korzo, kaže mi da mu to kofer za trubu".

„Mirjano, aman, koji doktor nosi svoj pribor na matine?"

Majka se izbeči na mene: „Ne budališi se, slinčo, kud li te takvog rodi! Pa u to vreme tuberkuloza svuda harala, i šarlah, i žutica, začas te uvati! Tetka ti na igranku krv počela da pljuje i posle ode Ljupče u Surdulicu, u sanatorijum"...

„Dobro, ali kad si otkrila da nije doktor, zašto nisi raskinula?"

„Eh, kad bi to tako išlo, tupčo moj zamajeni", uzdahnu majka. „Tatko ti bio špiclov, visok, zgodan, lep ko đavo, samo se smeška. I još mi rek'o da svira u Simfonijski orkestar. Povede me jedared i na koncert. Sedim ja i gledam gde je moje Najzlatnije, nema ga među muzičari. Kad, njega zaklonio neki bubanj veći nego bure za turšiju, i udara ti on u to čudo. Posle ga pitam, gde ti je truba, i kakvo ti je to sviranje. A on će, pa takve su note u ozbiljnu muziku, to nije džez. Ma nemoj? Pa ni Cune Gojković nije džez! Al' se kod njega čuje i 'armonika i violina... Lele, što sam zakasala s tu muziku, sačuvaj Bože! I kad se jedva skućismo, zbog njega sam morala da slušam oni crnci što im se izbečile oči od silno duvanje u njihovi plehani dudučići. A tek one crnkinje kako zavijaju s debele usne i ciganske frizure, a svud im sevaju kurvarski dekoltei i tesni 'aljinčići... Fala Bogu da se na radio pojavi Toma Zdravković. Tad mi je malo laknulo... Naš'o on meni da priča za San Remo! Ej! Ja, bre, rođena Nišlijka, otac mi već tad propio radnju u Obilićev venac, a on Piroćanac sa dva rasparena odela. Ja sam mu ko devojka kupila kravatu i manžetne. Za više nisam imala, morala sam od radničke plate majci da kupujem lekove za rak a ocu rakiju. I njega posle strefio rak. Ako! Crko dabodga, pijan da crkne!"...

„Milivoje ne pije, vidi se da nije iz tvoje familije", procedih smerno.

Na spomen muževljevog imena, majka se povrati i nastavi da sikće: „More, kol'ko mi se taj trubač skurčio, odavno je trebalo da ga bataljujem". Podvukla je crtu ispod životne računice svojim gustim natuštenim obrvama.

„Pa što ga ne ostaviš ako je dotle došlo?", upitah je u njenom stilu.

„Jes', ti će mi kažeš koga ću ja da ostavljam", oglasi se rođena bundžika. „Ja, bre, mog oca kabadahiju nisam htela da poslušam, a već sam bila siroče, kad je zapeo da ostavim moje Najzlatnije".

Šmrknu odsečno, te me pogleda onako kako odozgo zaposednute majke zagleđuju svoje jedince.
„I otkud ti, diplomirani šiljokurane, možeš da znaš dokle je došlo?"

NE PROPUSTITE:

MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: DNEVNIK SA RIO NIŠAVE (1)

MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA: DNEVNIK SA RIO NIŠAVE (2)

MAGIČNI ĆIRA, KOLUMNA – DNEVNIK SA RIO NIŠAVE (3)