MAGIČNI ĆIRA KOLUMNA: PITHECANTHROPUS ERECTUS

Istog dana, 5. januara 1979, kada je u Kuernavaki umro najbuntovniji kralj džeza, Čarls Mingas, 56 kitova se nasukalo na obližnjoj meksičkoj obali i tek pomoću vatre bilo vraćeno u okean. Inače, Čarls Mingas imao je 56 godina kada je otišao svom bogu na poklonjenje. Nema slučajnosti u savršenom svetu. Četrdeset godina kasnije kitovi su na ivici istrebljenja, Meksiko je iskrvario nasmrt od neprestanih ratova narko-kartela, džez je upokojen i sahranjen uz brojne pompezne reprize - jedino mahniti Mingas uporno vaskrsava kao Bič Božiji dok njegova muzika odjekuje poput crkvenih zvona na letećoj tvrđavi koja bombama isušuje Mojsijevo rascepljeno more jer više nema šta da ruši i sravnjava sa zemljom.

*   *   *

„Na moju muziku su uticali crkva i način na koji su se konobari ophodili prema meni", pojasnio je jednom svoje delo. Smatrao je da se ne može biti veliki džez muzičar ako nisi uspešan makro. Avaj, Mingas se samo ponašao kao makro - stalno je kukao na svoje prokletstvo: zaljubljivao se u svoje kurve, a to je poslednje što bi uspešan makro smeo sebi da dozvoli. U tom smislu, uzor mu je bio najznačajniji pionir džeza, Dželi Rol Morton, koji je doista bio prvoklasan makro, a još ga je pratio glas da je izmislio džez. Mingas ne samo što mu je posvetio pesmu „Jelly Roll" već ga je i citirao kao da citira omiljeni deo iz Biblije: „Beli čoveče, ti mrziš, biješ se i ubijaš zbog bogatstva, a ja to dobijam jebanjem. Ko je bolji?" Naravno da su ovo Mingasove misli koje je stavio u usta jednom od svojih retkih idola.

*   *   *

Mingasov otac, melez, bivši službenik bez čina u američkoj vojsci, bio je nasilnik koji je živeo buržoaskim životom. Sebe je smatrao belcem i zabranjivao je svojoj deci da se druže sa crncima. Problem rasne identifikacije, s kojim se Mingas na neumoljiv i drastičan način suočio čim je istupio iz zatvorenog porodičnog kruga, česta je tema njegovih razmišljanja. Za njega su neurotične protivurečnosti američkog rasizma bile potpuno lične prirode. Paradoks je počivao u srcu njegove boje. O njoj je stalno govorio, ne uvek koherentno, povremeno promišljeno, često provokativno. Ona je za njega bila bolni kompleks, stvar žestokog ponosa, ali i gorkog resantimana. Nije bio ni dovoljno crn ni dovoljno beo. Zato ne treba da čudi što je radni naslov njegove autobiografije glasio „Usrano obojeni crnja".

*   *   *

„Isekli su moju scenu sa Bingom Krozbijem i Bobom Houpom - stajao sam iza njih, držao koplje i govorio: 'Da, Bvana'." Ovim rečima je Mingas opisao svoje prvo iskustvo na filmu. Bilo je to 1940, a film iz kojeg je izbačena njegova scena zvao se „Road To Zanzibar". Kroz tri godine statiraće u još jednom holivudskom hitu, „Higher and Higher", s Frenkom Sinatrom u glavnoj ulozi.

Ni dok je bio na vrhuncu svojih kreativnih snaga, Mingas nije zaboravio savet koji mu je, dvadesetak godina ranije, dao Lojd Ris, njegov učitelj kompozicije i muzičke teorije - on je svojim mladim učenicima savetovao da odlaze u bioskop i pažljivo slušaju filmsku muziku. U tekstu za svoj album „Mingus Dynasty" iz 1959. godine kompozitor piše: „Mislim da je došlo vreme da odbacimo ove zamorne aranžmane i zadržimo samo veliku holivudsku produkciju, koja upotrebljava akorde od deset ili više nota". Može biti da izvesna narativnost (potreba da se ispriča priča) i evokativnost Mingasove muzike, inače tako retka u džezu, vuku svoje korene iz iskustva koje je sticao kao redovni posetilac bioskopskih projekcija.

U potrazi za poslom Mingas je, poput brojnih kompozitora-aranžera, jedno kraće vreme šegrtovao kod etabliranih kompozitora filmske muzike. U jednom trenutku Mingas je čak dospeo i do velikog Dimitrija Tjomkina, ali je ta saradnja propala jer budući kompozitor „Meditations for a Pair of Wire Cuters" i drugih briljantnih komada nije bio kadar da piše onoliko brzo koliko je prezaposleni Tjomkin tražio.

*   *   *

Iako se muzika za kultni prvenac Džona Kasavetesa, „Shadows", smatra Mingasovim najpoznatijim doprinosom sedmoj umetnosti, zapravo je dokumentarac „Mingus" Tomasa Rajhmana esencijalni dokument o životu i sudbini legendarnog džez odmetnika. Sticajem okolnosti, baš u vreme snimanja filma (novembar 1966.) Mingas je, po rešenju opštinskih vlasti, bio primoran da se iseli iz stana, jer, navodno, šest meseci nije plaćao kiriju. Rajhman je zabeležio njegov dugi solilokvij (govorio je o svojim omiljenim temama: politici, porodici, rasizmu i seksu) dok je veče uoči selidbe pakovao stvari, kao i način na koji je, pred preneraženim i uplašenim Rajhmanom i njegovim snimateljem, iskalio svoj bes - puškom je pucao u tavanicu! Ipak, klimaks filma predstavlja sekvenca iz filmskog žurnala u kojem vidimo TV reportere i novinske fotografe kako na dan iseljenja krče sebi put ispred uznemirenog muzičara, koji praćen policijom prvo ozbiljno, zatim sarkastično, i na kraju na ivici suza daje svoj komentar o celom događaju. Epilog ovog incidenta sa predstavnicima vlasti Rajhman nije snimio. Mingas je jedno kraće vreme zadržan u policijskoj stanici, jer su u stanu pronađeni špricevi. Želeli su takođe da provere njegovu dozvolu za posedovanje oružja. I mada Mingas nije bio narkoman (injekcije je koristio kako bi amfetaminima smanjio kilažu), džezistička potkultura je u to vreme još uvek bila do guše u heroinu i teškim drogama. Poznati džez magazin „Down Beat" ispratio je događaj rečima: „Ne može se baš svaki dan videti crnac kako izlazi iz policijske stanice s kutijom špriceva i puškom".

*   *   *

Inače, njegovu muziku možete čuti - decenijama po njegovoj smrti - u brojnim savremenim filmovima kao što su: „Jerry Maguire", „U Turn", „Stations Of The Elevated", „Absolute Beginners", „Mo' Better Blues", „The Whole Nine Yards" i u TV seriji „The Sopranos", kao i u reklamama  za „Satchi & Satchi", „Calvin Klein", „Dolce & Gabbana", „Folkswagen" i „Nissan". Što se reklamnih klipova tiče, nadam se da se Mingas ne prevrće u svom imaginarnom grobu na izvoru reke Gang, gde je, po pokojnikovoj želji, rasut njegov pepeo.

*   *   *

Najveći srpski džez estetičar i kritičar, Aleksandar Radovanović, smatra da je Mingas, uz Elingtona, „jedini džez muzičar koji je dosledno i s velikim uspehom nastojao da solističke deonice postavi u jedan bogatiji i zanimljiviji kontekst, iskazujući perfektan osećaj za muzičku formu".
A najpoznatiji američki džez publicista, Net Hentof, između ostalog što je napisao vezano za nepobitno najboljeg kompozitora u istoriji džeza, zaključuje sledeće: „Mingas je jedan od malobrojnih genija koje sam upoznao i još uvek sam iznenađen kako je ostao genijalan nakon svega što je iskusio i video u gradovima svoje zemlje".

*   *   *

Jedne večeri Mingas je ušao u klub „Village Vanguard", gde je imao zakazanu svirku, noseći pakete uvijene u braon papir koje je pre početka prvog seta stavio na jednu stranu bine. Ljudi u publici su međusobno glasno razgovarali i nisu mnogo obraćali pažnju na muziku. Mingas je usred melodije zaustavio bend, položio bas i počeo da otvara pakete koje je doneo. Izvadio je novine i dao ih Horasu Parlanu da ih čita, a zatim tablu šaha koju je dao Deniju Ričmondu i Bukeru Irvinu. Oni su postavili figure i počeli da igraju šah. Mingas je otpakovao mali televizor, uključio ga i počeo da gleda. Ovo je najzad privuklo pažnju publike. Prestali su da pričaju i počeli da posmatraju muzičare. Kada je Mingas najzad postao zadovoljan njihovom pažnjom, spakovao je stvari i bend je nastavio da svira melodiju tačno tamo gde je ranije zastao.
U jednom drugom klubu, u sličnoj situaciji, Mingas je najavio: „Pošto niko ne želi da sluša, mi ćemo nešto prezalogajiti". Kazao je konobaru da donese hranu na binu i on i njegov bend su pola sata jeli.
Jednom je u toku svirke nepažljivi posetilac bučno torokao sve vreme dok Mingas nije besno stao ispred mikrofona i zarežao: „Daću sto dolara onome ko ovog kretena opali po ustima!". Mlada dama za stolom u pozadini viknula je: „Ja neću to uraditi zbog novca. Uradiću to iz ljubavi!"

*   *   *

Čarls Mingas je besumnje bio najgnevniji čovek džeza, razbesneli Zevs od 120 kilograma koji nije štedeo ni muzičare s kojima je svirao: neke je psovao, a neke čak tukao. U nastupu besa lomio je svoj kontrabas bacajući ga u publiku. I pored toga, imao je mnogo obožavalaca. Nema kritičara koji nije visoko vrednovao njegov rad. Jedno vreme je bio bogat. Umro je na ivici siromaštva. Govorio je bez prestanka i beskrajno promovisao sebe. Mnogim ljudima se činilo da je bio u pravu. Komponovao je niz veličanstvenih i neverovatnih muzičkih komada. Bio je nenadmašni virtuoz na kontrabasu. Ostvario je veliki uticaj. Ljudi su ga ili voleli ili mrzeli, nije bilo ravnodušnih. Izbegavali su ga ili svirali s njim. Ponekad, mnogo puta, mrzeli su ga i svirali s njim. Za mnoge je bio veći od života.