MAGIČNI ĆIRA: Kosovo? Kakvo Kosovo?

MAGIČNI ĆIRA: Kosovo? Kakvo Kosovo?


Vidim da je ovih dana pravi modni hit pitati se javno šta se krije iza one uličarske tarapane u Severnom Getu Titove Mitrovice. Dobro, traženje „političke pozadine“ u tepačkim incidentima je stara manija među dokonim kukavcima u šta se evropeizirani Srbi pretvoriše.

Ali ovo s Markom koji prerano na Kosovo stiže postaje zaista degutantno. Ni manje frke ni većeg frljanja velikim pretećim rečima. Jebeš teoriju zavere koja se stvara od estradnog paradiranja silom sačinjenom od ćoraka! A ti koji trube u zurle i gajde nisu ni svesni da je povod za čitavo zezanje s malograničnim prometom bukvalno ESTRADNO RIVALSTVO i sukob pratećih menadžerskih interesa i računica. Dakle, nije daleki potomak Baje Pašića, Đurić Marko, otišao dole da provocira, već da ugovara mirnodopski koncert na Mostu Bore i Ramiza, onom visećem sokačetu što spaja švercere Severnog i Južnog Geta Titove Mitrovice. A ni to nije šizofreno lojalni Marko učinio na svoju ruku, već kao opunomoćeni maneken u Fondaciji Dragice Nikolić, koja je – nimalo slučajno, što ćete saznati ako stignete do kraja ovog teksta – aplicirala kod Rokfelerovih, Morganovih, Rotšildovih i Sorosovih knjigovođa i dobila finansijsku i toaletnu podršku za svoj projekat: istorijski koncert pomirenja, a u izvedbi skupo potkupljivih klasičara „Rolingstonsa“.

Problem je nastao što je Tači Tlači, ne obavestivši o tome živog Haradinaja ili mrtvog Olivera Ivanovića, gotovo u isto vreme dogovorio, preko ofšor predstavnika NATO i UN, nastup poznatog humanoidno-angažovanog ansambla zvanog „U2“. Da nevolja bude veća, Dragica nije poslušala svog muža, člana biblioteke, da angažuje braću Karić, već je poslušala majku svih srpskih fonderki, Velečasnu Sonju Liht, te je avansirala menadžment Melanije Tramp, Opre Vinfri, Angele Merkel i Milke Forcan. I tako dobila moćnu podršku koja je Tačija začas smotala kao sarmicu u vinovom listu i poslužila ga Kurti, Murti i razjarenom gerilcu Ramušu kao hladno predjelo i topli desert. Veliki Vođa, prezasićen trajnim neutralisanjem Tomine „Platforme za Kosovo“ i obuzdavanjem pubertetskih ambicija savetodavnog komentatora Marka, bivšeg Tominog posilnog, nije hteo da se upliće u nerazmrsivo klupko numizmatike i aritmetike od kojih je sačinjena Fondacija Tomine Dragice, te je pustio Marka da ode dole i sklopi aranžman o poslovnoj saradnji Severnog toka i Južnog skoka, ali mu je ipak dodelio Nikolu Selakovića, ustavobranitelja i sigurnu kuću za srpske pregovarače u jugoslovenskim avlijama. I onda se desilo ono što se redovno dešava kada se nadgornjavaju fanovi „Stonsa“ i fanovi „U2“ – frikcija, šmirglanje i varničenje kao kod varilaca u crvenoj „Zastavi“. Tako to biva kada ljudi puni tuđih para krenu da kupuju tuđe ideje da bi ih prodavali kao svoje vizije. Ali da se mi manemo fantaziranja, već da se suočimo s faktima života i činjenicama smrti. Pre svega, obaveštajna legenda, tj. dobro obavešteni izvori tvrde da „Stonsi“ nikada ne bi došli u Srbijicu da nije Kit Ričards malo pre onog livadskog koncerta – pao na glavu. A sada saznajemo da je taj isti, bezvremeno poročni Kit pao u apstinenciju: čovek je smrknuto objavio kako ne pije alkohol još od Božića. Baš u vreme pregovora s predstavnicima robne marke „Dragica Nikolić“. Slučajnost? Nema slučajnosti u rokerskom džet-setu.

Uostalom, naučno je dokazano da je odnos najvećeg rokenrol benda i posrbljenog dela Balkana bio i ostao večita komendija s puno peripetija. Lakše je bilo organizovati dolazak Majlsa Dejvisa, sa sve heroinom iz Dubrovnika, ili odlazak Hajla Selasija sa sve lavovima iz Karađorđeva.

Broz je, malo pre svog fizičkog iščeznuća, dozvolio koncert „Stonsa“ isključivo u Zagrebu – kao pokajnički omaž Alojzu Stepincu i ustaškom „teatru okrutnosti“, čiji je sledbenik do kraja ostao.

U Srbijici, naravno, sve počinje od Slobe. Kao američki čovek od ukusa i okoreli ljubitelj Frenka Sinatre, Doživotni Predsednik Svih Srba nikada nije mario za bilo kakvo prangijanje koje je dolazilo sa Ostrva. Sloba se malko raskravio tek kada mu je pragmatični omladinac Dačić obrazložio ideju o dovođenju „Stonsa“ na Mirinu rođendansku žurku. I započeše još jedni pregovori… Međutim, i pored poslovične srpske fleksibilnosti, do potpisivanja ugovora ipak nije došlo. Jer kada ga je general Perišić obavestio koliko tona i konvoja koncertne opreme treba da pređe našu granicu, Sloba je sve stopirao ne dozvoljavajući prolazak stranih trupa kroz suverenu teritoriju SRJ!

Nakon što se dogodila petooktobarska deevolucija u istoriji Srbijice, novi igrači su istrčali na festivalski stejdž. Scenografija se, uz malo pirotehnike, promenila, ali je repertoar ostao isti…

Pragmatični a pokojni, tadašnji premijer Đinđić nije razlikovao „Kotrljajuće kamenje“ od „Novih Fosila“, ali je dozvolio da ga „Ju-Es stil“ ubedi kako bi za preprodaju železare u Smederevu bilo veoma korisno ako bi se taj megatransfer medijski pokrio jednim megaspektaklom. I tu se lista prestižnih imena ponovo svela na „Rolingstonse“. Đinđić je pristao da bude pokrovitelj te manifestacije, uz istovremeni dogovor da Legija i prijatelji iskoriste priliku i kidnapuju nekog od muzičara iz grupe kako bi se pristojnim otkupom dofinansirala globalna demokratizacija i demontaža predoktobarske Srbijice. Ali iz nikad razjašnjenih razloga tranzicioni premijer pravi fatalnu grešku: pregovarački posao poverava Čedi Prcunu. U skladu sa sopstvenim psihološkim profilom, ovaj Đinđićev poverenik pristupa zadatku kao da treba da posreduje između Karla Bilta i Karla Marksa. U prevodu na tržišni jezik, Čeda je neuspešno dovodio i odvodio „Stonse“, ne shvatajući da oni em imaju svoje dilere s vrhunski razrađenom geostrategijom, em svoj ništa manje vrhunski staf ne dele ni sa kim.

Daljom deevolucijom, na scenu stupa političar koji je odrastao sa „Stonsima“ (i Ratkom Markovićem, kolegom po pravu). Pogađajte i pogodićete – reč je o Voji Iguani, poštenom državniku s pop vizijom. Čim se rukopoložio za premijera Srbije, Voja je krenuo u koštunjavu diplomatsku ofanzivu, pokušavajući da se obavesti kada „Stonsima“ počinje sledeća evropska turneja. Ali tu se umešala dežurna mešalica za beton i papir, Dinkić Mirosinkin Junior, osvedočeni ekspert naše stvarnosti. Koji je pregovore o koncertu „Stonsa“ u Beogradu minirao jer mu nije ispunjena želja da njegov „Monetarni sudar“ bude predgrupa slavnim rokerima.

E, kada mu se, uz pomoć nacionalizovanog dela Službe, sujetni finansijer sopstvenog ega skinuo s grbače, Voja je napokon mogao da stupi u direktne razgovore preko Ace Tomića i dovede svoj omiljeni bend u svoju omiljenu zemlju.

Eh, svakako da se ovde nije radilo o pukoj idolatriji. Voji su bili potrebni „Stonsi“ iz mnogo bitnijeg razloga nego što je pravdanje za onaj starački pogo koji je odgegao okružen Cecinom aurom i Veljinom armaturom. Ne, dragi moji glasači, ulog je bio mnogo veći. Voja je hteo da napravi sopstveni Gazimestan. Avaj, na kraju balade dobio je džinovski kontramiting na Ušću.

Iako nije postao Zagrobni Predsednik Svih Srba, Voja je u stilu glišićevskog vampirizma ne samo nadživeo Savu Savanovića već se iz političke ilegale povukao u salonsku intimu Dragice Nikolić, postavši njen savetnik za brendiranje. Pored onog džiberskog pekača rakije, nije mu bilo teško da kod radoznale Dragice napreduje u čin ličnog gurua. Posle toga, rutinskim intelektualizmom lako je ubedio svoju mecenicu da današnji, penzionerski „Stonsi“ perfektno simbolizuju nadgledanu nezavisnost savremene industrije zabave. A iz takvog stanja stvari proizilazi jedini mogući akcioni zaključak: treba organizovati koncert „Stonsa“ kako bi se jasno pokazalo našem narodu da se možeš veseliti za svoje pare i kad si nadgledan; da se možeš do mile volje izigrati i kad si nadigran; i da možeš biti nezavisan u beskrajnoj gomili, razularenoj koliko i okamenjenoj, uniformisanoj koliko i razgaćenoj.

Fonderka Dragica je nepogrešivo shvatila pesničku slikovitost onoga koji je od ikebane postao otrovni bršljan: Severni Geto Titove Mitrovice jeste hipodrom bez konja, i ako se uskoro ne pojave pastuvi, vranci ili makar poniji, taj hipodrom će zarasti u korov i postati zmijarnik. Kao što svaka šljiva ima svoj kazan, tako i svaka sveta zemlja ima svoju bivolicu koja ispušta balegu gde stigne.

Ostalo je istorija u nastajanju i Srbijica u nestajanju…

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar