MAGIČNI ĆIRA: Muzika u godini raspleta

Rock and Roll Hall of Fame je zdru­ ženi poduhvat američkih liberalnih nacista i robovlasničkih mogula industrije zabave, čiji je cilj da se izvorni duh rokenrola, nekontrolisano buntovan i ekstremno autsajderski individualan, akademizuje i demokratizuje, to jest da se svakojake šuše i tmuše promovišu u legende roka jer robovi treba da obožavaju mediokritete kako im ne bi čudne misli ušle u krvnički namučeni i baš zato potencijalno opasni krvotok. Stoga se sve te farsične fanfare mogu opisati kao štrojenje beskičmenjaka. Jer samo ono što nema kičmu i muda donosi supermega-ekstra profit.

Naravno da su savremeni faraoni i njihov genocidni trust mozgova iskoristili priliku da iskažu svoju patriotsku demokratsku svest tako što su, na samom početku čitave operacije (pre trideset dve godine), ulaskom u Kuću slavnih rokenrola iskazivali zahvalnost umetnicima koji su započeli najznačajniju i jedinu bogomdanu revoluciju; umetnicima isto toliko neočekivano dugovečno značajnih koliko i nezamenljivih po svojim dostignućima. Nijedan od tih pionira rokenrola kojima se odavala po­ čast nije to postao zbog privilegija ili moći, niti zbog širokog obrazovanja; bili su to otpadnici, marginalci koji se nisu mogli uklopiti čak ni u provincijalizam one skrajnute Amerike. Jer, ne zaboravimo, to su bile prljave crnčuge čija je primitivna i bogohulna muzika bila isto toliko neprihvatljiva kao i smradno prisustvo crnačkog znoja. Uprkos tome, niko nije mogao da porekne da su ti“božji ljudi“ promenili svet na na­ čin koji odjekuje do današnjih dana. Ali kapitalizam može da ublaži svaku frustraciju bogatih ljudi arijevske rase. I više od toga - pripadnici više klase, elitni predstavnici običnih belih ljudi, priredili su sebi specijalni gušt sa ukusom vrhunski gorke ironije: potomci osnivača i aktuelne vođe Kju Kluks Klana daju medalje za američke zasluge genijalnim crnjama - potvrđujući tim činom da su svi ti trominutno slavni muzi­ čki nigeri još veći robovi negoli njihovi afri­ čki preci.

Budući da je broj istinskih velikana i legendi vrlo ograničen, čim je taj spisak iscrpljen krenulo se u banalizaciju i slavljenje podobnih a isplativih rokera. Nema sigurnije metode uvaljivanja i naplaćivanja od uprosečavanja zabave za odrasle i omladinu, među kojima su decenije planskog drogiranja izbrisale svaku razliku. Gospodari Amerike su trpeli različitost ukusa samo ako je to značilo masovnu potro­ šnju. Estetika je bila i ostala satanska izmi­ šljotina, a protestantsko ludilo linkolnovske Amerike je zabranilo antičku poslovicu „što je dozvoljeno Jupiteru, nije i volu“ smatrajući da se iza volova krije levičarska antiamerička ujdurma.

I tako dočekasmo da ove, jubilarne ratne godine u Kuću slavnih rokenrola uđu „Bon Jovi“, „Dire Straits“, „The Cars“ i „The Moody Blues“ kao „nominovani i izglasani izvođači“ koji su zadovoljili onaj jedini formalni kriterijum - da su prve snimke objavili pre najmanje četvrt veka. Njima su pridodata još dva imena iz kategorije „uticajnih prethodnika“: Sestra Rozeta Tarp i Nina Simon. Ovakav cirkuzantsko šareni sastav nije ni Miljan Miljanić uspeo da sastavi i prosto se čini kao da je bratstvo i jedinstvo jedina roba koju su Amerikanci uvezli s tržišta bivših (proširenih) srpskih teritorija. Zato su Brozove klonove izvozili poput najezde skakavaca, kao antidot marksističkoj epidemiji. Ali da se mi vratimo muzičkoj problematici (koja u današnjem sistemu uopšte više nije problematična!).

Dakle, kao prvo, Sestra Rozeta Tarp nije nikakav istorijsko-kulturološki „uticaj“ koji živi samo u Kongresnoj muzičkoj biblioteci. Ona je tvorac rokenrola. Ženski Litl Ričard. Niko nikada nije frenetičnije pevao i tako ELEKTRIČNO svirao gitaru. Zbog nje je Bo Didli postao Bo Didli. Zbog nje je Čak Beri batalio da svira crnački kantri i izmislio svingovani gitaristički bugi. Zbog nje je guzati Džejms Braun od gospela načinio nešto novo što se prozvalo fank. E, ako je tako kako jeste, postavlja se pitanje zašto je tek sada velika i najve­ ća Sestra Rozeta uvedena u Kuću slavnih. Pa možda zato što ju je pre više od pola veka Baptistička crkva proterala iz svojih drvenih klupica uz najcrnje kletve, a evangelisti i metodisti su joj poručili da će je živu spaliti ukoliko samo prigviri u njihove montažne hramove na rasklapanje. U stvari, da nije predsednički šmeker Doni Tramp lupio šakom o sto i napičkarao demokratski muzički establišment, Sestra Rozeta bi ostala da živi samo u knjigama Džeka Keruaka i Magičnog Ćire.

S druge strane, Nina Simon nema ama baš nikakve veze s rokenrolom, plus što se radi o najprecenjenijoj crnačkoj pevačici u istoriji muzike 20. veka. Nema boljeg testa da raskrinkate muzičkog skorojevića i snoba od Nine Simon. Njeno hladno, bezosećajno pevanje otkriva rigidnu kučku koja je s predumišljajem kinjila slušaoce pru­ žajući im samo jezu i mrzovoljnu dosadu, ispražnjenu od bilo kakvih emocija. Pevala je svašta, od džeza i gospela do šansona i folka, i nema pesme koju nije unakazila. Uostalom, imala je ravan, muškobanjasti glas koji je koristila kruto, bez ikakvih finesa. Ali zato je vešto promovisala crna­ čki šovinizam - ona je naučila Majlsa Dejvisa da na koncertima okreće leđa (guzicu) beloj publici.

A sada da se osvrnemo na zaslužne belce što su prašili rok kao prašinari JNA. Dakle, nema tih reči kojima se može opisati beznačajnost grupe „Bon Jovi“, japijevskih hevimetalaca koji su nastali zahvaljujući Fondu za razvoj mladih i ispravnih rokera, koji je osnovao sveprisutni Regan, premda je kasnije grupa prešla u tabor demokrata i toliko se zaigrala u ulozi humanitarno angažovanih rokera da je Džon Bon Džovi na inauguraciji Baraka Obame pevao „A Change Is Gonna Come“ u duetu s Beti Lavet, što se smatra jednim od najdegutantnijih trenutaka u muzičkoj arhivi Bele kuće.

Drugi ovogodišnji američki laureat, „The Cars“, predvođeni interesantnim Rikom Okazekom, nisu toliko politički zaglibili pa zato predstavljaju samo besmisleni pokušaj da se spoje artificijelno i komercijalno. Njihov industrijski gitarski pop, previše mehanički da bi bio melodičan, nikada nije posedovao ni mrvicu veličine koja bi im omogućila da prežive sud vremena u muzičkom čistilištu. Niti slavni, niti uticajni, niti umetnički relevantni - jednostavno „The Cars“ su samo dokaz kako funkcioniše čitav mehanizam obezličenja kroz demokratsko selektovanje za ono što je Džoni Roten nazvao „kuća za popišane mrtvace“. Iskreno, čudi me da su „Dire Straits“ tek sada izglasani, s obzirom na njihovu benevolentnu beslovesnost i komercijalni status. Beše to džovanski zalutali bend koji se u nihilističkoj eri britanskog novog talasa držao tradicionalnih postulata onoga što će se kasnije brendirati kao amerikana. Mozak i srce benda, diplomirani novinar Mark Nofler, čitav svoj je muzički izraz gradio oponašajući Džej Džej Kejla, od načina sviranja gitare, preko vokalnog fraziranja, do komponovanja pesama. Avaj, zalud mu golemi trud jer je Džej Džej Kejla naprosto nemoguće kopirati, u šta su se uverila barem još dvojica njegovih obožavalaca - Erik Klepton i Nil Jang. Doduše, za razliku od spomenute dvojice, Nofler je ipak izrastao u prilagodljivog gitaristu, svesnog svojih ograničenja, što mu je pomoglo da napi­ še nekoliko odličnih pesama te da zasvira čak na dva prelomna albuma Dilana Boba, što je svakako nedovoljno da uđe u društvo prestižnih majstora. A omiljeni jugoslovenski muzički sastav „The Moody Blues“ doživeo je ovu po­ čast iz samo jednog razloga. Naime, njihova kosmički ljigava balada „Nights In White Satin“ jedina je pesma koju Bil Klinton može da izduva na svom saksofonu a da ne promaši više od pet nota. Legenda ka­ že da je onomad u vojnoj bazi u Dejtonu neprekidno sviruckao tu pesmičicu, što je muzički vrlo kultivisanog Slobu izluđivalo, a kada ga je višestruko diletantski američki predsednik u jednom trenutku zamolio da ga prati na klaviru, doživotni predsednik svih Srba je konačno poživčanio i nakon što je navalentnom Klintonu nabio trećinu saksofona u guzicu potpisao je mirovni aranžman sačinjen isključivo od buke i besa, kako i dolikuje najvećem rokeru Srbijice.

Eto kako se može na glavnu kapiju, bez saginjanja, izaći čak i iz takvog konc-logora kakav je Rock and Roll Hall of Fame!