MAGIČNI ĆIRA: NADUVAVANJE DEFLORISANE KRPENJAČE

MAGIČNI ĆIRA: NADUVAVANJE DEFLORISANE KRPENJAČE


Svečanost povodom zvaničnog otvaranja Svetskog fudbalskog prvenstva „Rusija 2018″ pokazala je da na celom ovom svetu nema većih Amerikanaca od Rusa, te da je „biti Amerikanac” u kolhozu šoping molova i durskih tržnih centara -u predgrađu Kolime ili u centru Noriljska, svejedno! -ipak najveća ambicija svakog Rusa: veteranskog pionira, komsomolca, tatarskog dobrovoljca, kavkaskih planinara, partijskih birača, kao i štikliranih berača bostana iz uvoza. Jedino se još potomci „belih Rusa” (ne brkati brendirani koktel sa stvarnim, običnim, poluvidljivim ljudima) izjašnjavaju da žele da postanu „Crvenoarmejci”, računajući da će, tako opredeljeni i preobraćeni, eventualno dobiti logorašku propusnicu za neku od nevažnijih utakmica na prvenstvu koje je zadesilo i udesilo njihovu više puta sudbinski udešenu i za loptanje čovekolikih glava podešenu domovinu.

Dakle, ko god je očekivao stilizovanu Prvomajsku paradu, sa plutonijumskim samohotkama te lakšim manevarskim simbolima u vidu laserskih snajperista na vrhovima intergalaktičkih krstarećih raketa i balističkih balija u strojevom koraku sa čečenskim kamama za pojasom i pod grlom, grdno se prevario, a možda je ostao i skriveno razočaran budući da je u protokolu bio propisan isključivo titanijumski cerek koji je superlepkom bio utisnut na svako lice iz publike.

A na toj oskarovskoj ceremoniji gde se, umesto Oskara, dodeljivao počasni Wi-Fi za VIP lože, i najzaguljeniji rusofili iz negdanje ruske gubernije zvane „Srbadija” mogli su se teška srca i lake ruke uveriti da su Rusi najveći Amerikanci, tvorci Kolumba, Džeronima, mladog Linkolna, starmalog Baje Patka i njegovog najtalentovanijeg potomka Džordža Lukasa.

Opisati po svemu dosad neviđeni spektakl kao tehno verziju ciganske svadbe ili gluvonemu kopiju kineskih dinamitnih politbiroovskih proslava može samo da uveća košmar kod već pogubljenog i nikad pronađenog naroda, koji je bio pljeskajući masovni posmatrač na daljinsko upravljanje. U najboljoj tradiciji lasvegaske ekstravagancije, teksaškog rodeo-cirkuziranja i njujorških artistički perforiranih performansa, otvaranje pokretne izložbe „Rusija 2018″ odvijalo se po redosledu radikalno avangardne umetnosti Crvenog oktobra: najpre zaslepljujuća zvezdasta kičerica, pa tona šunda u prahu, zatim kominternovske estradne egzibicije sa simuliranjem egzekucije, a u finalu ogoljeni sibirski slet na gejziru zemnog gasa.

Ruski beli medved se grli za američkim grizlijem dok zajedno plešu na ledu u tirkiznim čipkastim kompletima izvodeći piruete rata i mira. Za to vreme slonovi se njišu na trapezu; tigrovi glume klovnove i kandžama brišu felinijevske suze; šimpanze voze „volgu karavan” na zidu smrti; krotitelji lavova izvode stilizovani striptiz svlačeći se u fudbalsku opremu sa dresom na kojem je lik Hajla Selasija, najvećeg idola lavova; a na vrhu reflektora klovnovi recituju Puškina na engleskom i Vitmana na ruskom. Ipak, vrhunac amerikanizma na baćuškin način bio je nastup Robija Vilijamsa, odnosno njegovog holograma sa istetoviranim čmarom na vratu, koji je otpevao nekoliko tihodonskih hitova po ukusu kozačkih pedera i lezbejki, čime je domaćin pokazao svoju raspevanu toleranciju prema LBGT populaciji, koja je inače u pubertetskom povoju te još na sisi majčice Rusije. Sve u svemu, bila je to, po svim standardima šou-biznisa i toplo-hladnog rata, nesumnjivo najbombastičnija rijaliti predstava još od 11. septembra, kada su Amerikanci izveli vakuumiranu tragediju u formi TV serije „Apolo 11″ s nepoznatim brojem nastavaka.

U visećoj spejs-šatl kabini bejahu smešteni Mister Fifko i Mister Uefko sa svojom gerontološkom svitom, uz posluženje koje se sastojalo od severnomakedonskih leblebija, Pahomijevih mladih ćevapa sa bugarskom čubricom, albanske salate i cicakija iz Donje Grčke. Uz taj mediteranski đuvečarski melanž točilo se tursko crno vino „Sulejman” poreklom sa plantaža na kiparskoj „zelenoj liniji”. Pozorišni durbini, bidei za protezanje kičme, simultani prevodioci -kompletan diplomatski meni bio je poštovan do u sitnicu upravo onako kako je u aneksu „Minskih nesporazuma” dogovoreno.

Na suprotnoj strani stadiona, u blindiranoj loži tapaciranoj kožnim plišom iz Hju Hefnerovog „Plejboj apartmana”, malo povrh 3D govornice, bili su smešteni domaćin skupa, gazda Putko, i njegov veoma posebni, sve tajnovitiji gost, rukopoloženi predsednik Doni. Kao dva najbolja ratna druga specijalno za ovu priliku odlučili su da jedan drugom učine plezir. Maštoviti Doni se maskirao u saudijskog princa koji se predozirao prekodrinskim dizelom pa mu se usled izduvnih halucinacija počelo da pričinjava kako svi oko njega liče na Bušovog ortaka, Osamu Benija Lejdena. Ništa manje kreativni Putko je, u počast svom predsedničkom sapatniku, bez trunke šminke i bez šimi cipela s potpeticama izveo perfektnu imitaciju Medvedeva te održao govor u njegovom stilu -što će reći red citata iz neke od pesama grupe „Deep Purple”, red otvaranja pasijansa bez ruku, red zavetovanja na doživotnu vernost Putku i njegovoj hokejaškoj ekipi, red hevimetalskih usklika o petoletki koja je u toku i petoletki koja se planira u vladinim nuz-prostorijama, red nabrajanja brojki i cifara koje pokazuju koliko je postignuto, a koliko prestignuto.

Naravno da je takvim delijama potrebna delijska zabava, i još naravnije da nema toga što Doni i Putko sebi ne mogu da priušte, naročito kada se provode u tandemu. Elem, izbor sportske razonode umnogome im je olakšala činjenica da obojicu na sva usta blati i olajava ona varjača-imperija od Engleske, predvođena kraljevskom porodicom i njihovim kopilanima što su se razmnožili što u vladi, što u Parlamentu, što u Domu lordova, što u domu za zbrinjavanje Bi-Bi-Sija. I ništa prirodnije nego da dvojica mužjaka-imperatora zamole kraljicu Elizabetu Bez Broja da im pošalje svoje dve najsvežije snajke, Kejt Midlton i Megan Markl, kao poslovnu pratnju tokom trajanja Svetskog fudbalskog prvenstva kako bi stekle pedigre kakav princeze moraju da imaju. Ova neobična molba još više je podsetila na činjenicu da je prestiž Ujedinjenog Kraljevstva već na ozbiljnom iskušenju s obzirom na to da su engleske fudbalske sudije odstranjene s prvenstva zbog nekompetentnosti, a u Rusiju pristiglim engleskim huliganima je izvršena vakcinacija kurcem u cilju kolektivne anestezije i pacifikacije -jer je primećeno da engleski navijači-tepači postaju ljubazni turisti čim ga prime u guzicu, što je verovatno deo nacionalnog mentaliteta britanske srednje i niže klase.

I pored nepovoljne geostrateške situacije, kraljica-majka je s gnušanjem odbila „nemoralan” zahtev dvojice zagorelih predsednika. Ali nakon tog odbijanja naprasno su se javili problemi sa ostrvskom kanalizacijom, te se Temza izlila u mnogim londonskim četvrtima zbog ogromnog priliva ljudske pišaćke, dok su Šefild i Birmingem za samo jedan dan potonuli 69 centimetara, što je ugrozilo proizvodnju pseće hrane kao i mnoge golf terene u okolini spomenutih gradova. Britanska vlada je prkosno proglasila vanredno stanje boreći se da preusmeri ljudske fekalije, bačene viškove hrane i plovnu belu tehniku u Severno more umesto na „Old Traford”, Enfild Roud i Dauning Strit, gde su spontano nastale plivajuće buvlje pijace s robom bez garancije i cene dok su se prodavci i kupci borili za mesto u gumenim čamcima koji su se koristili umesto dabldekera. Na kraju, i pored tradicionalnog engleskog stoicizma, kada je kraljica ugledala svoju baštu nađubrenu govnima (stručnjaci za baštovanstvo su identifikovali poljska, rumunska, bugarska i hrvatska govna u nedozvoljenom procentu, koji znači direktno ugrožavanje kraljevske flore i faune), odlučila se na tihu predaju te je naredila da se porodičnom podmornicom njene dve snajke prebace u Barencovo more, gde ih je preuzela džentlmentski postrojena ruska mornarica.

Eto otkud oni faraonski izrazi lica, „kamene face” dvojice inače nasmejanih i gipkih vođa i državnika. Dok su komentarisali srednji prst Robija Vilijamsa i kome je on upućen, a gde će stvarno završiti (i srednjak i Robi), dotle su u kriptodepresivnom položaju Kejt i Megan dudlale i sisale najmoćnije karine sveta, draškajući im muda radi potpunog užitka i provere kome je koje mudo škakljivije -tako se pokazalo da je Doni levičar, dok je Putko centrista.

Sve u svemu, otvaranje Svetskog prvenstva u Moskvi 2018. jasno je posvedočilo da se ovde ne radi o borbi između Ronalda i Mesija ili između Nejmara i Azara, već da se igra jedan jedini derbi, finale pre finala: Doni i Putko protiv Fifka i Uefka, te da rat za Katar ulazi u odlučujuću postatomsku fazu.

Ono što se čeka nije sterilizacija Kineza, prelazak muslimana na svakodnevni post ili obrezivanje jevrejskih noseva. Jok, pičke moje himenaste. Ono što se čeka jeste kada će srpski opanci krenuti u prvi i konačni frontalni juriš. Zar je ikada bilo drugačije?

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar