MAGIČNI ĆIRA- ZA KIM KUKAVICA KUKA

Treba podsetiti na ekstremno dijalektično iskustvo najvećeg avangardiste rokenrola, trenutno upokojenog ali večno solventnog Dejvida Bouvija, koji je u kostimu Zigija Stardasta izjavio: „Revolucija u roku se zaista dogodila, samo što to niko nije primetio“. Hm, takav prorok, a ipak je kasnije ostao zatečen onim što ga je snašlo i pronašlo - verovatno zato što je budućnost ono najgore iz sadašnjosti

Odavno tvrdim, a kako vreme uspavljivanja uz glasno čitanje sirijskih, libijskih i jemenskih bajki prolazi poput raširenih krila milosrdnih anđela, sve sam ubeđeniji da je znameniti skidač aviona Monti Pajton bio srpski dobrovoljac u redovima britanske PVO. Solunski pedigre i „mladobosansko“ detinjstvo se podrazumevaju. Uostalom, kad su mogli neki drugi Srbi da lete za švercerski RAF, što ne bi bilo naših koji su bili dovoljno osvešćeni da poguraju zajedničku stvar i odozdo. Otuda toliko montipajtonovskih dogodovština u našem dnevnom serijalu, koji se može opisati kao bezglasna sapunska opera.

Jedan od najvećih mehurova u toj zapenušanoj kupki zasigurno je vojvoda Voja, lutajući Holanđanin koji se sam prona­ šao na pučini bespuća i zato je od Navigatora Četvrtog rajha prepoznat kao vizionar civilnog Mehanizma samoodbrane i majstor preživljavanja ratnih zločina. Sledeći uputstva za upotrebu Haga u otklanjanju septič­ kih mrlja, građansko kompetentni delić Srbijice nedvojbeno je ustanovio da je čeličnoironični nekadašnji Graničar zeničkog kazamata dao mig za napad na vojvođansku hegemoniju. To je samo još jedna u nizu reklama za „robnu marku“ u kakvu je izrastao političar koji zna da je ovozemaljska raja od biblijskog raja nastala, odnosno iz njega se razmilela po obećanoj dolini suza. Pa, ako može Džejms Braun da se kiti onolikim muzikantskim kumovskim titulama, što ne bi mogao i ništa manje kumovski rejtingovani vojvoda Voja?

Kao što vam je poznato, svi neregrutovani birači u Srbijici gotovo panično bulazne o „mafiji“, a još niko od budućih pokojnika kao što nalaže podzemni red - nije pronašao u svojim kolima (ili u svom bideu) mrtvu ribu s ružom, zavijenu u provladine dnevne novine bajatog datuma. Umesto tog znakovitog poklona, dobili smo samo zapljuvanu i izgaženu zastavu Nezavisne Države Jasenovac, što je diplomatski potez udaljen od mafijaških obračuna koliko i Severna od Južne Koreje. Elem, znajući da nas ima još koji razlikujemo fetišistu od fašiste, tj. pedikira od dobro vaspitanog mafioze, vojvoda Voja mi je, iščekujući predsedničku inauguraciju u Moskvi, učinio ganutljiv gest: poklonio mi je parče pergamenta ljudskog porekla sa ispisanim citatom iz jedne od priča Čarlsa Bukovskog.

Citat je dovoljno poučan da ga još jednom prepišem: „Razlika između diktature i demokratije je u tome što u demokratiji ljudi prvo glasaju, pa tek onda svi izvršavaju naređenja, a u diktaturi niko ne traći vreme na glasanje“. Zaista dostojno nedosanjanog predsednika velike Srbije, koji je, na njegovu žalost, ponekad suviše zabavan za nebeske kriterijume nebeskog naroda.

Nije to jedina virtuelna zajebancija koja našu stvarnost čini tugaljivom baladom o prolaznosti neprolaznih sranja. Možda ne zaudara kao prethodna rečenica ali ipak mi prismrđuje pomalo paradoksalna činjenica - jedino četnički vojvoda Voja i partizanski vojvoda Vulin do kraja sprovode statut i program Saveza komunista Srbije. Zato i ne čudi što postdosmanlijski relikti sadašnjosti doživljavaju Vulina kao kloniranog Šešelja. Ovde sledi opoziciono umovanje kako je nekada Sloba koristio Šešelja kao svojevrsno medijski nebrušeno strašilo i svoj militaristički alter ego - a što, navodno, sada čini Veliki Vođa sa nekadašnjim julovskim komesarom za dugokosu kulturu i kompetentnim tumačem revolucionarnih (ali prilič­ no nepraktičnih!) pesama Džonija Štulića. Otuda „dum-dum“ poetika koja izbija iz šumskih (partizanskih, je li) propovedi ministra zaduženog za antifašističku pacifikaciju, kao i zamrzavanje Hladnog rata - Vulin je poznat kao ljubitelj sibirske mitologije, i to ne krije uprkos globalnom trendu globalnog zagrevanja.

Iako u početku izvrgavan podsmehu, zbog najave pazarenja krstarećih raketa i raketa koje pokrštavaju nevernike i fanatizovane neprijatelje, ministarski uporni Vulin je uspeo da obogati tajni arsenal Srbijice nimalo trofejnim ili rashodovanim oruž­ jem. Štaviše, postrojavajuće mrgodni i kratko ošišani čovek u crnom dobavio je smrtonosnu ekskluzivu - leteće tenkove „KosmosŠtasmos“ sa vođenim raketama, nevođenim raketnim zrnima i Vođinim topom u pokretnoj kupoli zaštićenoj oklopom od bilo kakve paljbe sa Zemlje, Meseca ili Marsa.

jbe sa Zemlje, Meseca ili Marsa. Bez obzira na to što se u nevladinom Ustavu tzv. Srbi definišu kao „lagodna ve­ ćina“, a amerikanizovane manjine kao „nelagodna većina“, Magični se slaže s Vulinovim stavom da je bitno najpre sačuvati bojevu glavu na ramenima (kao i tajnu a bogatu tetku „tamo daleko“). Ali, budući da se Tre­ ći svetski rat, koji se trenutno ukopao u Siriji, uglavnom vodi po komšijskom principu „u tuđega tatka pogolema patka“, sva je prilika da će Magični u dogledno vreme uzbunjivanja i zamračivanja napisati sikvel „Rata i mira“ koji će se zvati „Spasavanje redova Vulina“. Jer, ne samo da mu je osujećena akcija oslobađanja Jasenovca i njegovog pripajanja Skadru na Bojani, već ga je Veliki Vođa osumnjičio za kataklizmičnu nemarnost, odnosno da je u svojoj patriotskoj revnosti nabavio i hemijsko oružje „Kosmajac“ - zbog kojeg sada celokupna Srbijica, uklju­ čujući i najuže rukovodstvo, može svakog trenutka da postane legitimna meta u video igrici „Pritajeni tiganj, skriveni teflon“, koju Doni i Putko inače redovno igraju bez džojstika i žetona. Zaludna su bila sva Vulinova objašnjenja iz domena kontrašpijunaže iluminata - Veliki Vođa jednostavno ne podnosi besmislene rizike koji smisleno uništenje prizivaju kao da naručuju pesmu u kafani.

Uz satelitski nadzor i najstrože mere higijensko-tehničke zaštite, izvršeno je maskirno skladištenje hemijskog oružja „Kosmajac“ na najnepristupačnijim kotama Malog Mokrog Luga. Naravno, neizvesnost ostaje, jer Peta kolona u Srbijici ne prestaje da šparta i maršira, kako oko fontane na Slaviji tako i po prigradskim ledinama i potencijalnim izletničkim žarištima u svakom Pičkovcu naše permanentno odrukane zemlje bez države. Prizor kako i pod pazuhom hladnokrvni Vulin na rukama prenosi „Kosmajca“ u neprovidnim kesama za uskršnji i prvomajski bakaluk, zaledio je trombove u žilama njegovih pretpostavljenih nadzirača, te je odbrojavanje iz Batajnice i Han Pijeska prebačeno u Alamo i Staljingrad. Neko je kupio časovnike od platine a neko je kupio vreme od krvi i mesa - koje curi kao kovani novac iz automata za kreditne kartice.

I dok traje hlađenje fisije i otopljavanje fuzije između ONO i DSZ, oglasila se prigodnim baritonom i dežurna premijerka Ana najavljujući digitalizaciju arhive u Vin­ či u cilju trajnog primirja između duha i materije. Dakle, moto Ane Četiri Pištolja za nastupajuću sezonu glasi: „Ne uspevaju najbrži i najpametniji, već oni koji se najbolje prilagođavaju promenama“. Isuviše dvosmislena dijagnoza za dronove i trolove koji, po dojavi mutavih a svevidećih trendsetera, tragaju za „Kosmajcem“ u podrumima Dedinja i Senjaka, kao i ostalim omiljenim dobavljačkim destinacijama grosistič­ ki neopreznog, državotvornog nakupca Vulina. Na ovom mestu valja građaninu da duboko udahne i da zaboravi da izdahne. A bipolnu premijerku - Provajdera Predinformatičke Srbije, koji se istovremeno izdaje i za „provizionistu“ i za „revizionistu“ - valja podsetiti na ekstremno dijalektično iskustvo najvećeg avangardiste rokenrola, trenutno upokojenog ali večno solventnog Dejvida Bouvija, koji je u kostimu Zigija Stardasta izjavio: „Revolucija u roku se zaista dogodila, samo što to niko nije primetio“. Hm, takav prorok a ipak se kasnije na­ šao zatečenim onim što ga je snašlo i pronašlo - verovatno zato što je budućnost ono najgore iz sadašnjosti. Ili kako stoji u naslovu na poleđini zidnih novina: To što je „Kosmajac“ na sigurnom čini nas najnesigurnijim staništem u nadolazećoj epohi kompjuterizovanog varvarizma.

Nego, da se manem urokljivih priča. Mo­ žda bi, za svaki slučaj, trebalo da ovaj tekst završim onom napomenom za vađenje svaka sličnost sa stvarnim licima i događajima je čista, ničim izazvana slučajnost. Uostalom, ako Hilari Klinton veruje u „slučajni, nenamerni felacio“, onda za „slobodnu reč“ postoji kakav-takav manevarski prostor. Makar samo u predsednikovim gaćama. Problem je jedino što su libidonosni predsednici lako zamenljivi.