MAGIČNI ĆIRA: ŽUTI ŠEĆER I USOLJENA HARINGA

MAGIČNI ĆIRA: ŽUTI ŠEĆER I USOLJENA HARINGA


Prvi veliki kulturološki događaj u postpetooktobarskoj Srbijici morao je da sačeka da se zadovolje potrebe elitnog kružoka: najpre nemušto maskirano ubistvo suviše svojeglavog sudije Simeunovića; zatim stvaranje Autonomne pokrajine Preševska dolina, prilikom čega će iskovano ratno bratstvo između Zorana i Milorada; i kao „pičkasta višnjica na kurčevitoj torti“ – hapšenje, a ubrzo potom i izručenje predsednika Srbijice, Mirjaninog Slobe.

Elem, nakon svih izvršenih radnji, a u cilju brisanja tragova predrevolucionarnih lutanja i šaranja, došla je na red i kultura te je tako u gerilskom trezoru Narodne mešovite banke odvojena suma koju je američka DEA tražila kako bi organizovala karnevalsku proslavu u cilju menjanja svesti na demokratiju nenaviknutog naroda, a kojom će istovremeno nadgledati i kontrolisati sve važnije narko-kartele i dilerske vođe na ovim prostorima. Tom špijunsko-poslovnom projektu, globalnijem od svemira po svojim prihodima i prometu ljudskih duša, nadenuto je prigodno (klozetski glamurozno) ime: Exit. Tako je na ekološki natoiziranim poligonima Petrovaradinske tvrđave nastao najveći evropeizirani festival narkofilije i nekrofilije.

Beše to takođe i jedini muzički festival koji je započeo svoje postojanje održavanjem socio-političkih okruglih stolova na kojima su na električne stolice izvođeni svi viđeniji Srbi koji su se usudili da se izjasne kao Srbi s podjednakim sluhom za muziku i za rodoljublje. Uz akapela izvođenje vokalnog dueta Dinkić & Đelić, koji je bio raspevaniji i izdašniji od mafijaša u čikaškoj operi, na tim panelima-unisonim diskusijama izvodio se bučan performans: otkopavanje ničim izazvanih grobnica u koje su živi sahranjivani građani što su se 1990-1999. odazivali na mobilizacijske pozive (kao da postoji dobrovoljna mobilizacija).

Zvanični pregovarač o „dozvoljenoj tonaži i nedozvoljenom asortimanu“ u operaciji bombardovanja SRJ, a nezvanični šef DEA, probojni Robert Gelbard, poslao je na festivalsku feštu svoje mamce i udice, kurire i blagajnike, specijalne posmatrače što pevaju u sebi testirajući dejstva novih generacija droga. Dok su eksperimentalne hemije kružile krvotocima prisutne omladine, prvi Exit je, nimalo slučajno, otvorio pakleni bajker Čanak, predvodnik najradikalnijih Mađarona. Priče o evropskom duhu „regiona Vojvodina“ mešale su se sa overdozima nedotupavno zavedene mladeži i otkrivanjem novih, silikonskih vena kod zaboravljenih muzičkih penzionera koji su pozivani kako bi ukrasili humanitarne manifestacije u čast palih boraca panonske demokratije jer je separatistička humanost i pravo na samoopredeljenje u izboru droga i drogiranih vođa mnogo više od običnog muzičkog festivala na kojem se samo svira i peva. Na Exitu se od starta ponajviše haluciniralo, od turističkih džankoza do profesionalnih perača para i dilera u rangu narednika i zastavnika, koji su zadivljeno nadgledali distribuciju stafa koja je povremeno ličila na prvobitnu akumulaciju kapitala.

Bedno predvidljiva uobrazilja napravila je uobraženu predstavu oko nastupa fantomskog bosanskog tehno-benda „Srebrenica“, čiji se repertoar sastojao isključivo od semplovanih govora-repovanja holandskog generala Van der Mladića, inače osumnjičenog za režiranje kontraškog festivala turbo-folka u sevdalinskim gudurama na levoj obali Drine. To je dovelo do reakcije rejvovane omladine i njenih predstavnika, drilovanih komesara iz organizacije zvane „Otpor“, civilne NATO filijale specijalizovane za plišane pučeve i snajperske prevrate. Pošto su otporaši bili u najužem rukovodstvu festivala, i jedni od osnivača, a u ime američke centralne agencije za decentralizovanje lokalnih plemenskih inteligencija, slučaj „Srebrenica“ je pretio da se pretvori u estradni skandal balkanskih razmera. Na kraju je nakratko obavešteni i tada aktuelni predsednik Koštunjavi umolio holandsku vladu da u ime Crvenog krsta zaštiti svog ionako penzionisanog generala Van der Mladića i njegov ražalovani odred, koji je regularno delovao u sklopu mirovnih snaga UN, te da uloži veto na nekontrolisano provokativni nastup kontroverznih bosanskih muzičkih performansera, a zauzvrat im je poslao kordon generala koji je holandska vlada tražila zbog deficita komandnih kadrova u svojoj majušnoj hipijevskoj armiji.

Sve u svemu, nije trebalo dugo da Exit postane najskuplja srpska reč – finansijske malverzacije su se prikrivale bušenjem rupa u autonomnom budžetu „Čankolizije“, koja je time želela da pokaže svoju državotvornost, jer ako imate budžet koji možete probijati, nabijati, bušiti i krpiti kurtonima iz svoje noćne komode, onda imate prava i na sopstveni novac – otuda je na Exitu ubrzo počelo štampanje virtuelno konvertibilne valute šumskog imena, a kojom su vodeći sponzori, navodno, isplaćivali glavne zvezde. Terajući skurnju sa „srbijanskim okupatorima“, prečanski nedonošci nisu imali mere pa su se potrudili da stvar bude nepodnošljivo providna – glavni sponzori bili su istovremeno i glavne zvezde na prvom, drugom i trećem i po Exitu: di-džej Banana, di-džej Kosmajac i di-džej Šarić (u Kolumbiji i Crnoj Gori poznatiji kao „Em Si Šarka“).

Priznajem, nikada se ne bih bavio tom najogavnijom politikanskom orgijom Druge Srbije, i ostalih petokolonaških organizacija za odbranu nesrpskih i antisrpskih prava, kojom se, evo, već 17 godina vrši masovno – i medijski javnije i agresivnije od bilo kojeg rijaliti programa! – navlačenje ionako unezverene ovdašnje omladine na različite vrste droga, od onih fensi i ultratrendi, nerazumno skupih, do onih staromodnih i narodskih, nerazumno je­f­tinih, da u najavi ovogodišnjeg Exita ne pročitah kako će glavna zvezda festivala biti „kosmički superstar“ i umetnica (sic!) koja je stvorila sve što vredi u popularnoj i dens muzici 21. veka, Njeno visočanstvo Grejs Džouns, koju su uporedili s Madonom, Prinsom i Majklom Džeksonom. I za koju su, navodno, Mik Džeger i Dejvid Bouvi svojevremeno izjavili kako se „ne bi usudili da pored nje izađu na scenu“. E, ovo više nije spinovanje, ovo je ponižavanje svakog iole naslušanog i verziranog ljubitelja muzike, od Baha do Merla Hagarda, od Djuka Elingtona do Marka Bolana, od „The Clovers“ do „Pet Shop Boys“…

U redu, Exit je od samog starta bio unosno utočište za mnoge tezgaroške olupine, dunstere, trendi prevarante i zaboravljene muzikante koji nisu preživeli sud vremena. Ali ipak su Petrovaradinsku tvrđavu svojim prisustvom počastvovale i neke čestite (a materijalno osiromašene) starine koje imaju trajno zvučno ime, specifičnu umetničku težinu i muzičko nasleđe koje će ih zasigurno nadživeti – od Igija Popa, preko Pola Velera, do Najla Rodžersa. Ajde neka se neko usudi da tim likovima kaže kako je Grejs Džouns njihov nivo, ili neko ko je u ponečemu i iznad njih. E, to bi bio vaskrs najdivljijeg rokenrola!

Ne želim da trošim previše reči na muškobanjastu i nemuzikalnu crnkinju koja se probila zahvaljujući modnom kreatoru Žan-Pol Gotjeu, i pre svega inteligenciji Krisa Blekvela, vlasnika diskografske kuće „Island Records“, koji je zaslužan za otkrivanje takvih veličina kakve su Bob Marli ili Stivi Vinvud. E, on je prepoznao nadolazeći senzibilitet u postnovotalasnoj eri i tako uz pomoć tada najprestižnije ritam sekcije Sly & Robby, u svom „Compass Point studiju“ na Bahamima koncipirao i producirao dva natprosečno dobra albuma, „Warm Leatherete“ (1980) i „Nightclubbing“ (1981), koji su postali veliki hitovi u svoje vreme.

Ali nakon poduže pauze usledio je razočaravajuće bezlični „Slave To The Rhytm“ (1985), i tu se, zapravo, završava muzička karijera Grejs Džouns, koja je posle glumatala u nekim filmskim franšizama; danas ima 70 godina i duže od 30 godina nije snimila ništa vredno pažnje. I takav jedan epizodni lik, medijski pozer u pozerskim vremenima, pevačica napadno izveštačenog stila s konstantnim manjkom emocionalne izražajnosti, u ovoj uljuđenoj Srbijici biva proglašena za muzičku ikonu. Ali ovakvu bahatost, koja se ne može pravdati ni beskrupuloznom prirodom samog marketinga, može sebi sasvim lagodno i bez rizika da priušti pseudomuzički festival koji se pretvorio u vojvođanski Bondstil, to jest u kamp za regrutaciju i obuku Sorosovih berzanskih terorista.

Uostalom, kada je Pokret naprednih Srba došao na vlast, imajući sve ovo na umu, Alek je pokušao da prekine tu opasnu i skupu lakrdiju, i javno je govorio da Exit mora da se sam finansira te da promeni koncept „ekološke gandžologije fiksirane pilulama i ekserima“ ili ga u suprotnom treba ugasiti. Odmah nakon što je Alek izrekao tu utemeljenu i odmerenu pretnju, pojavili su se ljudi u crnom i pred Alekom prislonili Vučiću na slepoočnicu „glok 29“, omiljeni FBI pištolj. U takvoj fi­f­ti-fi­f­ti situaciji Alek je ne samo odustao od bilo kakve dalje kritike Exita već mu je povećao donacije iz državnog budžeta.

Tja, tako to ide… Ali znate šta? Setite se finala Zigelovog filma „Ubice“, kada Li Marvin, dok mu se raspada čitav plan da orobi bogatog negativca, puca u opasno zgodnu ali i opasno vrdalamastu Endži Dikinson. Smrtno zapanjena, Endži Dikinson ga izdišući pita: „Zašto?“. A Li Marvin joj hladno odgovara: „Zato što nemam više vremena, gospođo“.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar