More Zagore, ne ori drumove!

Junaštvo je u međuvremenu postalo relativna stvar, pa su dela nekih novih junaka, merena nacionalnim aršinima, za jedne predstavljala herojstva, za druge ratne zločine. Zato se sa setom sećamo Zagora, Bleka i Kraljevića Marka

Proteklih je dana napisana nekolicina tekstova i in memoriama povodom smrti Galiena Ferija, italijanskog strip crtača rodom iz Đenove, koji je decenijama imao status ikonopisca u ovim našim vukojebinama iako, Bož me oprosti, nikad nije kročio ni oslikao neki od ovdašnjih manastira ili crkvenih porti. Ali je, fakat, nacrtao – ikonu!

Ikonu kojoj se šezdesetih, a naročito sedamdesetih i osamdesetih, divila i klanjala horda dečaka svih nacionalnosti i veroispovesti uzduž i popreko bivše nam Juge. Dokolenog Yugo jugenda, Hrvata, Srba, muslimana, Slovenaca...Sve dok naposletku, devedesetih, mediji tinejdžerima nisu nacrtali fotorobote nekih novih junaka, naoružanih kalašnjikovima i ukrašenih nacionalnim znamenjima, puno bezobzirnijih i ni približno tako cool likova kao što su to bili Veliki Blek Stena, Komandant Mark, Dilan Dog ili Zagor Te Nej.

Sledi slovo u čast ovog poslednjeg. I slavu njegovog autora koji, konstruišući ga, verovatno nije imao predstavu da stvara jedan balkanski mit, verovatno poslednji koji je i posle Titove smrti uspevao da ujedini sve južnoslovenske narode i narodnosti i obriše njihove toliko mizerne, a kasnije tako nasilno istaknute razlike.

I moj osvrt, za razliku od prethodnika, neće za temu imati tu istoriografsku i stručnu crtu, o njoj su već pisali bolji poznavaoci stripa od mene, već sasvim ličnu, koja datira iz mog najranijeg detinjstva, provedenog u selu Donja Trebeuša, romantičnoj dolini između Travnika, Bugojna i Donjeg Vakufa, koju je s jedne strane omeđio vratolomni Vlašić, a sa druge korito reke Lašve, gde su se praćakale najslađe potočne pastrmke u svemiru. I šire, sve do Darkvuda.

A u tom je selu, zemljaci, tog leta mundijalskog 1982, jedna starija i retka epizoda stripa o Zagoru (mislim da je to bio njegov prvi susret sa zloglasnim vampirom Belom Rakošijem) menjana za najnoviji model fudbalske lopte iz tada ultimativne "tango" serije, gasterbajterskom linijom (u gepeku nekog Miro reisena) upravo pristigle iz Nemačke.

Mitraljezac Joja sa Kozare, Prle i Tihi iz "Otpisanih", balavi partizanski kuriri Mirko i Slavko... tog su leta, koje će ostati upamćeno po sudiji Sorensenu i sramotnom penalu u Valensiji, u našim virtuelnim životima izgubili primat pred čudesnim junakom iz močvarne šume smeštene negde na tromeđi Pensilvanije, Ohaja i Zapadne Virdžinije, na istoku SAD.

Umesto drvenih pušaka, lukova i strela, hit je postala obla sekira unakrst vezana kanapom. I nikad do kraja okrivena misterija kako takva, naizgled tupa, u njegovim rukama postaje ubojito oružje kojim seče i mlati sve pred sobom, a u našim neveštim tek ubogi kamen koji je malo-malo pa otpadao sa držalja. Koliko li sam samo puta pokušao da taj moj masterpis od hladnog oružja zakucam u babinu jabuku, baš onako kao što je to Zagor radio. Naravno, bez rezultata, ako se ne računa "sefte" koju sam fasovao od dede za odranu koru drveta koje je on posle lečio nekakvim melemima, da ne uvene.

Zagor je bio bez premca najpopularniji od svih junaka promovisanih u dve legendarne edicije novosadskog Dnevnika (Zlatna serija i Lunov magnus Strip) zbog kojih je četvrtak, a ne recimo subota ili nedelja, bio najvažniji dan u sedmici. Bar za mene i armiju fanova. Dvesto hiljada kopija, u koliko je štampana svaka Zagorove sveska na teritoriji SFRJ, u poređenju sa tiražima današnjih stripova zvuči kao bajka, a njegovi tiraži su i u to vreme bili duplo veći od najjačeg sledećeg strip junaka (http://www.vojvodjanskistrip.com/index.php/intervjui/92-sreten-draskovi…)

Razloge zašto je tako bilo verovatno treba tražiti u njegovoj dramskoj dispoziciji lutajućeg viteza, mišićavog ronina koji ide okolo, raskrinkava afere i misterije, i ne pripada apsolutno nikome sem mračnoj šumi iz koje potiče, i u koju se sa radošću vraća posle svake avanture.

A to vrlo otvoreno korespondira sa likom i delom Kraljevića Marka, svojevrsnim kultom koji je, bez obira šta danas, omeđeni balkanskim granicama, o tome govorili, bio rasprostranjen od Triglava do Đevđelije, bez nacionalnih i jezičkih prepreka i predrasuda. Moja malenkost je, dobro pamtim, čuvenu Antologiju narodnih junačkih pesama dobila za 6.rođendan od strine, čistokrvne Slovenke. Nisu se toga setili ni ćale ni stric, zlatiborske Srbende. Takva su vremena bila.

No, da se vratimo mi na temu. I Zagor se, dakle, poput našeg Marka, na svom herojskom putu susretao sa fantastičnim bićima, samo što su, umesto vila u desetercu, Duha sa sekirom spopadali vanzemaljci, vampiri, vukodlaci i još trista čuda.

Ni Kraljević, kao ni Te Nej, nije sebi dopuštao da ga usput sputavaju i opterećuju emocije, pa ga, za razliku od monogamnih i društveno prihvatljivih heroja: Komandanta Marka, Bleka Stene ili Kita Telera, u toplom domu ili kasarni nije čekala verna ljuba. Niti je, poput Dilana Doga ili Mister Noa, u svakoj epizodi završavao u krevetu neke atraktivne crnke, plavuše, brinete.

Jok, Zagor je, iako je i pored njega prodefilovala solidna galerija dobrih komada, ostajao imun na njihove čari i ovozemaljska čula, a njegova jedina opsesija je bila i ostala - pravda.

I to nije sve. Paralela se može povući i među vernim saputnicima oba junaka, iako Marko gazi kroz život na konju, vernome Šarcu, koji mu je više puta spasavao život, a Zagor hoda rame uz rame kraj dežmekastog Meksikanca po imenu Čiko (Lopez Martinez Gonzales...), čija je rola omaž Servantesovom Sanču Pansi. Napose, i Čiko, poput Don Kihotovog pajtaša, na putešestvijama neretko zajaše magare. Konji su, naravno, rezervisani za Zagora i Marka.

I jedan i drugi, Čiko i Šarac, u funkciji su priče, kao oličenje lojalnog prijatelja na koga uvek možete da se oslonite u teškim trenucima.

Za klinca, tj. mene, koji je rastao krajem sedamdesetih i osamdesetih, Zagor je bio, danas to kapiram, neka vrsta modernog nastavka junačkog epa, produžena loza srpskih srednjovekovnih junaka, od pomenutog Marka, preko Baje Pivljanina, do romanijskog hajdučkog genga predvođenog Starinom Novakom i Deli Radivojem. S naglaskom da te junake tada nismo podvodili pod nacionalni, srpski kalup, jer su bili deo jedinstvenog školskog programa države južnih Slovena. Prosto rečeno, bili su to što jesu, junaci kao takvi.

Junaštvo je u međuvremenu na ovim prostorima postalo stvar nacionalnog prestiža, i što je najgore - relativizovano je, pa su dela nekih novih junaka, merena različitim nacionalnim aršinima, za jedne predstavljala herojstva, a za druge ratne zločine. I zato se danas sa setom sećam Zagora, Bleka, ali i Kraljevića Marka, a ponajviše vremena u kojima se znala precizna razlika između dobra i zla, kako u crno-belom svetu romana i narodnih pesama, tako i u onom realnom, čije smo godine pojeli ko skakavci.

Herojsko doba stripa i naših života je ostalo za nama, a moj skorašnji pokušaj da na sina prenesem virus "veselog četvrtka" završio je neslavno, u neravnopravnoj borbi sa "Counter Strikeom", "Mine craftom" i ostalim modernim i bezličnim igrarijama novog doba. Hrabrost je izgubila lice i obraz, a mi smo izgubili čoveka koji nam je sa Zagorom ulepšao mladost i nadahnuo život!

Počivaj u Drakvudu, gospodine Feri!