NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Bandaž za tabular sa kompanjola glavom za specijal bicikl

NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Bandaž za tabular sa kompanjola glavom za specijal bicikl


Biciklista mora da okreće pedale.Ako stane pašće.Biciklista uvek mora da ide napred.Oni su laki za hranu.Još lakši za održavanje.Otvore usta  dok voze nasipom uz Savu i mušice im uleću same u usta.

„Možete li da mi nađete bandaž za tabular sa kompanjola glavom za specijal bicikl?” pitao je Dudin momak iz Bora.Duda je Emilova sestra.
„Ako iko ima veze,  imamo mi.Naći ćemo ga.”

Ako ko zna gde đavo spava znamo mi.Znamo sve štekare od Dedinja,Kneza,Štajge pa do ciganskog naseljelja uz Nebojšinu kulu koje su sve vlasti pokušavale da isele a onda ga je odneo Dunav.Tu smo dolazili da igramo munte sa Ciganima.

Ako ga ko nađe, naći će mo ga mi.

Od Slavije do Kalemegdana bilo je trideset knjižara.

Mi smo poznavali sve prodavačice.Od njih je nekad zavisila prodaja knjige.Hoće li je staviti u izlog.Hoće li je postavi na dobro mesto.

Knjižare je obilazio i Miodrag Bulatović Bule.Nezasitan ,kako ga je Bog dao, on je po knjižarama lovio žene. Potpisivao knjige.Bile su to godine njegove najveće slave.

A i nas su knjižarske radnice volele.

Ušli smo u prvu knjižaru i pitali:

„Imate li bandaž za tabular sa kompanjola glavom za specijal bicikl?”

„Ko je to napisao?”

„Edin Višo, pesnik iz  Trebinja!”

(Za to vreme on je ležao u bolnici zbog polomljene vilice!

Vilicu su mu slomili u kafani „Prvi Maj” na Crvenom krstu.

Edo i ja smo pevali:„Kolika su muda u obada,kad istera junicu iz lada.”

Pevli smo: „Crna Gora stalno pita, kad će Đilas mesto Tita?”

I ostale narodne pesme kad su počeli da nas tuku.)

Tih dana smo obilazili bolnice.I Aca Sekulić je bio u bolnici „Sveti Sava „ na Štajgi. Ležao je zdrav i trezan  na prinudom odmoru kod Jova Strikovića u bolnici „Sveti Sava”.Bio je u treznilištu.

Edo je ležalao na maksiofacionalnoj hirurgiji i nosili smo mu travu!Aci smo nosili vinjak.

Emil i ja smo obigrali sve knjižare. Ni u jednoj nismo našli „Bandaž za tabular sa kompanjola glavom za specija bicikl”.

Nismo našli knjige ali smo sreli pisce.I sakupili dovoljno para za venac Aci Sekuliću.

Svima smo pričali da je Aca umro.

U knjižarama su svi voleli Acu.Bio je veliki pesnik.Jedan od najvećih.

Onda smo otišli u Bermudski trougao.”Lipu”,”Šumatovac”,”Grmeč”  i svugde popili  piće za Acinu dušu.Potom  smo u  klub Atelje212.Glumci su voleli Acu.Jedna glumica se rasplakala.Pa je Emil  morao da je teši.Pitali smo njihovog rekvizitera  da možda nema bandaž za tabular sa kompanjola glavom za specijal biciklo.Ni tu ga nismo našli.

Bilo je tu i za dva venca.

Milan Nenadić, emigrant iz Bosne, čudesni pesnik, uvek je govorio: “Piće je potreba a hrana navika; navikne se čovek i mora da jede!”

Spustili smo se prema štajgi i „Belom gradu” popili po jedno piće.

„Ja ću litar belog i sifon.”

„Meni takođe” tražio je Emil.”I petnaest sa lukom”

Siti i dobro ugrejani, kupili smo litar vinjaka i ušli kod Ace u apartman

Nagurali smo krevet na vrata i izvadili flašu.

Aca je bio zahvalan za vinjak,nije se ljutijio, i samo je pitao ko je dao najviše za venac.

„To je poslovna tajna”  rekao je Emil.

U smiraj dana smo izašli iz Acine sobe dobro pijani u još jednu begradsku noć.

Zaustavljali smo devojke i raspitivali se za „bandaž”, za „tabular”…

Neke su se smejale a neke su bežale od nas…

Onda sam ja kupio bočicu za pravljenje balončića od sapunice.

Duvali smo balončiće od sapunice i devojke se više nisu plašile.Najvažnija je stvar u uličnom startu  da se devojka ne uplaši.

Ja sam im poklanjao moju prvu knjigu „Crni kofer” a Emil neku grafiku.

I tu su počinjale  priče koje su se završavale na piću u Kolarcu ili kod mene u sobici za poslugu na četvrtom spratu u Knez Mihailovoj.
Imali smo love, Aca je bio živ i dobro raspoložen, a mi smo furali u okrilje noći.Bila je to luda noć.Dočekali smo jutro na brodu „Split” pansionu četvrte kategorije.

Našli smo čak i jednog Tamilskog tigra koji je tu noćivo.I on je pio sa nama dok je njegova predsednica Sirimavo Bandaranaike bila na Brionima.Na Šri Lanki je bila pobuna Tamilskih tigrova protiv predsednice.I jednim i drugim Broz je dilovao oružje.

Umili smo se u Savi i polako se popeli Utrilovim stepenica kako smo zvali velike stepenice koje od Kapetanije vode prema Patrijaršiji.

Što bi rekao Brana Crnčević: “Svoje najlepše dane proveo sam noću.”

Strašna je sudbina pisca koji nadživi  devedeset posto svojih junaka i prijetelja.Koje pričom mora da oživljava.

Umro je i Brana Crnac.

Sećam se poslednjeg  našeg ručka u dobrom i otmenom  restoranu „Tabor” ,koji  je vodio Jovan Mrđenović.Ručak sredom bilo je nešto što se ne propušta.Taj ručak gazda časti a skupi se i najbolje društvo.
„Brano ,šta kažu doktori?” pitao ga je Jovan.
Brana ga je samo pogledao onim njegovim buljavim  i prozorivim očima:

„Jovo, ti znaš da sam ja znao da živim.Valjda ću znati i da umrem!”

Ja sam bandaž za tabular sa konpanjola glavom našao na Iidžiza vreme rata.Ugradili su ga u moje oklopno biciklo kojim sam Kasindolskom vozio do Nedžarića. Emil je otišao u Australiju među kengure i aboridžane da ga tamo traži.I tamo postao slavan slikar.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar