NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Cigareta

Pušenje je osveta indijanskih vračeva belom čoveku. Više je belih ljudi umrlo zbog pušenja nego što je bilo Indijanaca.

Uvek pred poskupljenje cigareta, koje ne doprinosi smanjenju broja pušača, već u najgorem slučaju znači prelazak na krdžu, zatrpavaju nas pričama o štetnosti pušenja. Nepušači imaju pravo da se izdiru na nas pušače i da nam zagorčavaju život. Oni koji manje puše muče one koji puše više. Dobro je što hajke kratko traju. Uglavnom dok prođe poskupljenje.

Već su svi zaboravili „Mornar“ bez gostiju i ljude koji drže kafu u ruci i puše na trotoaru. Bitno je da je slika otišla u svet. Ostalo ćemo lako. Cigarete su opasna stvar. Stari robijaši su mi pokazali kako se od pikavca može napraviti sečivo. Zapaljen filter se stisne između nokta palca i betona i dobije se sečivo kojim je moguće iseći vene ili nečije lice.

Pukao od lutanja za vojskom, našao sam se na kraju rata u Bujanovcu. Iza mene je goreo put. Krenuo sam od Karinskog zaliva i stigao do Pećke patrijaršije. Onda je došao Bujanovac. Dokon, lokao sam po čitav dan. I slušao priče. Među njima bilo je mnogo onih koje nisu za priču. Ili tad nisu bile. Dok je rat trajao, nisam se plašio, a onda sam počeo da se plašim. Pisce ubijaju nenapisane priče. Pisci su izuzetno nepouzdana populacija za čuvanje tajni. Dele sve sa svojim čitaocima. Ono što obični ljudi ne pričaju ni najboljim prijateljima.

Sreo sam prijatelje s početka rata sad na kraju rata. Rat je izdisao kao velika ranjena zver. Bili su to poslednji ropci rata. Oni su bili paranoični. A paranoja je prenosiva bolest. Počeo sam i sam da prenosim paranoju drugima. Pričao sam po rovovima o smrti Koste Pećanca. Priču koju mi je ispričao od Prokuplja Zeka. Kada je crna trojka došla po Kostu Pećanca, on im je rekao: „Ova seda hajdučka glava nije zaslužila metak, nego kamu. Ima li ko od vas muda da zakolje Kostu Pećanca?“ „Imam ja, vojvodo“, rekao je najmlađi i najlepši od njih.

„Dobro, a sad sedite da večeramo, pa ćemo pred zoru do prvog potoka, kad udaraju vuci i hajduci. Ponećete glavu Kostinu na oltar otadžbine.“ Bili so to tvrdi ljudi koji su čitav rat bili u službi domovine. I koji su voleli da me slušaju kad pričam. Mnoge od njih sam poznavao. A mnogi od njih su čitali moje priče. Ali im nije bilo svejedno. Glava mi je pucala. Odlučio sam da prekinem to sranje, da završim sa strahovima, da zaštitim porodicu za koju sam paranoičan Kakav sam tada bio, verovao sam da ih dovodim u opasnost. Odlučio sam da se ubijem.

Nepriznavanje poraza dovodi do njegovog dupliranja. Ili uvećanja nekoliko puta. Našao sam se između mesa i nokta. Strah se duplirao. Sav strah bio je potisnut negde, na neki fajl u mozgu. Krenuo sam od hotela prema šumi, ali nisam imao ništa od naoružanja. Ništa čime bih mogao TO da uradim. Put se peo prema brdu. Približavalo se podne. Na vrhu brega bila je zatvorena crkva. Ispred njen stari zvonik. Popeo sam se na vrh zvonika.

Od konopca za povlačenje zvona sam napravio omču i stavio je oko vrata. Imao sam još jednu cigaretu. Poslednju, mislio sam. Odjednom sam se smirio. Svi problemi su bili iza mene. Samo da ispušim cigaretu do kraja i sve će biti završeno. Nisam se bojao. Video sam zapaljene kuće, mrtvace, razrušenu zemlju, obogaljene prijatelje...

Dugo je trajao moj put. Od Karina i Benkovca, preko cele Kninske Krajine, Like, Korduna, Konavla, Slavonije, Sarajeva, Peći, Dečana... Ređale su se slike. Rat sam gledao kao na filskom platnu. Uglavnom, strah je nestao. I kada sam završio sa cigaretom i spremio se da uradim TO - otkrio sam još jednu cigaretu u pakli. I ona je morala biti popušena. Dok sam pušio tu drugu cigaretu, sve mi je postalo smešno u SFRJ. I besmisleni rat i moji strahovi i samoubistvo.

Setio sam se Ade Međice i Bušine kafane „I to će proći“. Setio sam se brata hrišćanina koji mi nikada ne bi samoubistvo oprostio! Oca. Majke. Bojane. Setio sam se devojčice očiju beskrajno plavih koja je čekala da se tata vrati iz rata i da joj priča bajke! Ispušio sam poslednju cigaretu i skinuo konopac s vrata. Spustio sam se sa zvonika i krenuo u hotel. Ispričao sam Saletu Zolji šta mi se desilo. Sutradan smo zajedno otišli do crkve.

Popeli smo na zvonik. Sale je sve ispričao ostalima. Uspeo sam i njega da uplašim. Za doručkom, neki meni nepoznat ratnik je oštrio nož za susednim stolom. „Još nije stiglo vreme, brate“, rekao sam mu, zagrlio ga i poljubio. Zamolio sam Saleta da me slika s njim. Sale mi tu sliku nikada nije doneo. Ali meni je već sve bilo smešno. Strah je prošao. Prvim prevozom sam otišao za Beograd. Ne sedim u lokalima gde je pušenje zabranjeno.

Tek ponekad se setim te cigarete koja je bila u pakli, a koju nisam video. A tajne koje sam tada čuvao odavno su postale javne.