NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: O AMBROZIJU HRBINU

Abrozije Marošević je posle Tina Ujevića bio najomiljeniji hrvatski pesnik  u Beogradu.Nosio je i zimi i leti isti crni  šešir kakav je nosio i Đura Jakšić, u čijoj je kući na klupama  često znao da zanoći.

Tamnoput,  još crnji od pica, bio je zaštitni znak "Kolarca" i Bermudskog trougla.
"Arbajted, arbajted zemljaci,

Za crni, za krvavi novac,

ostaću ja i Jasenovac." recitovao je.

„Hej, bolničar", zvao je kelnera, „još jedan tinjak za pesnika.Tinjak, tinjak sirotinjak".

Bolničar je doneo tinjak.Ambro je krenuo  prema toaletu u kafani „Zora"  koji je bio dugačak i klizav.

Tu u hodniku sreo je Mila Glavonju.Našao mu se na putu.I on pijan.Glavonja  ga je zapucao šakom i nesretni pesnik se našao na podu.

Išao  sam za Ambrozijem.Prisetio sam se školskih dana  i seoskih tuča.Navukao sam Glavonju i pocepao mu akradu.Sve je bilo puno krvi kada je milicija došla.

"Vašu ličnu kartu" tražio je džandar tarabaš.

"Jel može osobna?"pitao je Ambrozije

"Može."

"Ja imam samo dvosobnu." odgovorio je

Fijuknula je " garavuša" ,kako smo od milošte zvali milicijski pendrek, po nejakim  pesnikovim leđima.Džandar je bio obučito lice koje je vično rukovalo garavušom.Nije to bio ovaj demokratski pendrek od pola metra  već duplo manji ali je duplo više boleo.

"Video sam druga da leži,poznatog umetnika ,i morao sam da reagujem…" umiljavao sam se ,kao.
"Znamo mi vas umetnike!"

Ambrozija i mene su strpali u maricu  a Mile Glavonja je otišao na ušivanje.

Prenoćili smo u Majke Jevrosime u džandarskoj postaji,u rupi.

Sa nama je bio matori klošar Đole Kiselo Mudo, koji je zaudarao tako da je štipalo za oči.On se kupao samo u Padinjaku.Bila je jesen i Kiselo Mudo je ciglom razbio izlog u dragstoru da bi ga poslali u Okružni zatvor Padinska Skela da prezimi.Bilo je hladno,pod mokar.Onima pre nas nije izdržala bešika.

Ja sam već navikao da me tamo privode ali Ambroziju je to bilo prvi put.

Ujutro su došli Vuja i Proka iz SIZ  „Skadarlija" noseći brojeve "Pesničkih novina" koje je Ambrozije uređivao.

Dobili smo novčane globe i uskoro se našli na slobodi.

Kada smo izašli krenuli smo pravo prema "Šumatovcu" i sreli Glavonju.Prešao je na drugu stranu ulice.

Dobrovoljnim prilozima u Bermudskom trouglu sakupljene su pare za globu.A ostalo je ponešto i da se popije.

"Tinjak,tinjak,sirotinjak" naručivao je Ambrozije.

Često se dešavalo da nije znao gde će noćiti.

Emil i Rada živeli su u Oblakovskoj u dvorišnoj sobici dva sa tri.Jedne noći nije imao gde da spava.Zanoćio je kod njih.Poređali su se dijagonalno i dočekali jutro.

Amro se probudio u pet i uzeo papir i olovku.

"Spavaj, Ambrzije." rekao mu je Emil.

"Prvo moram da platim noćenje" odgovorio je i nastavio da piše.

Napisao je pesmu posvećenu Emilu i Radi.Da noćenje plati.

Bila je to njegova poslednja pesma. Večni beskućnik Amrozije svakoga dana je recitovao.

"Jednoga dana doći ću do stana,

Kad nikne trava iz šupljih glava"

Ni srpski ni hrvatski.Vernik poezije.

I  stvarno je jednoga dana dobio stan.

Negde pred rat, Ambrozije, koji je za sebe načinio posebnu naciju - "Hrbsku",  poginuo je prelazeći ulicu od Sajma prema Bigzu.

Tu je, u zgradi pored Bigza, gde su po tri porodice delile jedno kupatilo, živeo  sa ženom.

Na sahranu u malo Slavonsko selo,vozila nas je Noćna Caca.

Krenuli smo iz kafane, nas sedmoro, u spačeku bez auspuha.

Zaustavila nas je patrola.

Ja sam ,kao, bio najtrezniji,pa sam preuzeo razgovor sa policijom.A i sedeo sam na mestu suvozača.

"Povezli bi te ,burazeru,  ali stvarno nema mesta.A i krenuli smo na sahranu pesniku Ambroziju Maroševiću."

Ispostavilo se da milicionar poznaje Ambrozija.Da mu je Ambro negde u nekoj kafani poklonio knjigu.
Sanjao sam ga samo jednom za vreme rata. Prispao sam u podrumu neke spaljene kuće u Tenji, kad sam na gredi ugledao Ambra sa crnim šeširom i negovanim brkovima kako mi nazdravlja  flašom "tinjaka".

"Šta ti ovde tražiš ,mička li ti paterina?!"

Eksplozija granate u blizini prekinula mi je san.

Vuklo se sivo jesenje jutro.Uvek kad se setim  tih godina sećam se jeseni.Kao da je bila najduže godišnje doba.Živeli smo dugu sumornu jesen. A ako je neko od nas i ostao živ,  toliko se promenio da ga niko više ne može prepoznati.

Promenio se i Beograd. Stalni gosti su uspeli da spasu od prodaje „Znak pitanja". A i u njemu reč „toalet"  ispisana   na dvadeset jezika.Nema više slikara u „Znaku pitanja".Čuju se svi jezici sveta.Srpski ponajmanje.