NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Pero seljak

NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Pero seljak


Iza blokova počinje močvara. Nekad su tu stanari blokova rodom sa sela imali vrtove. Vlasnici su onemoćali i poumirali, a iskrčena trska je opet izrasla. U močvari je ostalo još nekoliko stanovnika. Najčuveniji od njih je Pera Seljak. Prošlo je više decenija otkad se Pera Seljak doselio u močvaru. Krenuo sam po vrelom danu da ga tražim. Put vodi pored naseobine Cigana s Kosova, koji su bežeći od Šiptara stigli do kraja Velikog Grada. Golišava deca traže žvake, šut na sve strane. Žeže živistijan. Put vodi do skladišta gasa. A odatle nadalje staza.

Nema Kize i Jokana, pilota koji su tu lizali rane i utapali se u rakiji. Bili su se uobročili na litar po čoveku. Ispred kućice zaboravljen kotao u kojem se povazdan kuvala čorba. Keza je dobio unuke i postao uzoran deda, a Jokan je otišao na Pivsku planinu. I kod njih vrbe i trska.

Staza vodi mostom preko kanala i dalje kroz močvaru. Nisam odmakao ni sto metara od bloka, a već sam u divljini.
Tu na stazi je Pera Seljak uhvatio u zamku šestu lisicu. Dok je bio u Sokobanjskoj, u bolnici, lisice su mu uništile živinu. Ostale su samo četiri kokoške. Nekada, dok je bio mlađi i jači, Pera je držao i koze. Odlazili smo iz „Lude kuće” u močvaru kod Pere Seljaka, penzionisanog konobara rodom iz Popova Polja, na kuvanu jaretinu. Nikad ništa bolje nisam jeo. Tajna se krila u travama s kojim se kuvala i kojima se napasala koza.

Oko mene zarasle u trsku baštanske kućice. Čuje se samo zujanje muva.
Peru Seljaka sa štakom nalazim na doksatu zidane kućice koja ima samo jednu sobu. Napravljena od materijala koje su iza blokova istovarali noću dunđeri iz čitavog grada.
Unutra je leti hladno, a zimi toplo. Kao hrčak se obezbedio Pera Seljak.
Ostario je Pera. Izdale ga noge. Četrdeset godina je radio kao konobar.

Hvali se ulovom. Uhvatio je mužjaka. Lisca. Sad ženka po svu noć obilazi oko kokošinjca i traži ga.
Kerina, mešanac, laje na mene.
„Što ne laje na lisicu?”, pitam.
„Lisica se boji.”
„A kako se zove ker?”
„Zove se ker. Nisam mu dao ime. Nemam ti kad.”

Smeje se bezazleno. Kao dečak. Ima jamice na obrazima. Ej, šest lisica. Nije to mala stvar. Sprema se za banju pa se boji za preostale četiri kokoške.
Žali se na noge i fazane. Iskljucaše paradajz.
„Jesi li probao s kukicama za ribolov?”
„To je budalaština. Pametnu pticu ne možeš prevariti. Pokljuca sve sem zrna u kojem je kukica.”

Kao viđen momak s partijskom poveznicom i dobrim preporukama, radio je u restoranu na Avalskom tornju.
Tu su dolazili partijski drugovi.
Noću. Branko Pešić, gradonačelnik, Đuro Prtina, direktor „Tranšpeda”, onda Gezović, direktor „Automobilskog Beograd”…
Bile su to žurke na visokom nivou. I visoko iznad grada koji je spavao. Zabavljale su ih vodeće pevačice na probnom radu na Ibarskoj magistrali. Buduće estradne zvezde. Igrale su gole po stolovima.

Kao na modnoj pisti. Jednom je jedna posekla nogu na slomljenoj čaši. Jedan uvaženi drug joj je isisao ranu da se ne zagadi. Platili su garantnim pismom.
Pera iz Popova Polja ja upisao tačno onoliko koliko je bio račun.
„Koji si ti seljak! Mogao si, bre, da još jednu svoju platu dopišeš!”, rekao mu je šef.
Među kelnerima se po gradu pročula priča, a Peri je ostao nadimak -Seljak.

Uz pivo, prisećamo se „Romanije”.
I starije braće, stričeva, ujaka, koji su dočekivali brucoše iz voza i upoznavali ih s velikm gradom. Prvo u „Partizan”, jedini bioskop koji je imao piksle na sedištima, da se gledaju „Grčke smokvice” i drugi erotski filmovi koji u provincijske bioskope nisu dolazili. Onda u obilazak „Seks šopa” i, na kraju, u zavičajnu kafanu „Romanija”, koja se nalazila na ćošku Savske i Nemanjine, preko puta stanice. Tu su ordinirale štajgerice.

„E, svačega sam se nagledao. Bila je neka Krečana, tako su je zvali, koja je između noga, u procjepaču, ugurala čitavu flašu od kisele vode. Ništa se nije videlo.”
Posle su se pojavile Rumunke za jednu „červenu”. Jedna „červena” je bila novčanica od deset maraka, možda i manje. Bile su tu čuvene tuče između domaćih i Rumunki. Sa čupanjem i pljuvanjem. Rumunke su im obarale cenu.

„A ti kao kelner imao si priliku da ih sve oprobaš”, diram ga.
Starac se lukavo smeška, milo mu.
„Bilo je i onih lepih…”

Sipali su putnicima lokalne secikese apaurin desetku u kafu, a onda ih -pošto zaspe -čistili od para. Imali su i neko sredstvo za žene. Dok je gošća u veceu, naspu taj prašak u kafu, a onda ih vode u hotel „Pošta”.

„Ali seljak ostaje seljak. Nisam umeo da kradem. Da kraduckam, još i nekako, ali da kradem -ne. Sad sam zato tu gde jesam. Jedva pokretan u močvari na kraju grada.”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar