NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Pobedio Mančester

NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Pobedio Mančester


Na šetalištu Skadarlija u Bloku 45 sve su zanatske radnje pretvorene u kafiće i kafane. Četrdesetogodišnji hrastovi prave najbolju hladovinu u gradu. Stisko nemać, a čovek vazda potrebit. I ko je onda lud da ide u grad kad ovde ima kafana za svačiju dušu i džep?

Šetalište koje ide prema Savi puno je pampers barova. Tamo dolaze roditelji sa decom. Tu su tramboline, pesak, igračke, automobilčići. Na ćošku je pojilo za pijance, podrum pića. Ajdučka dru­žina se skuplja u klubu „Savski ribar“. Za finale Lige šampiona svi su sem „Savskog ribara“ nabavili televizore, video-bimove… Da gledaju utakmicu u dru­štvu došli i oni koji u kafane nikad ne dolaze. Kod nas je došao Dušan Silni sa gitarom.

Bojkotujemo Real i Liverpul. Da bi sedeo u „Savskom ribaru“, moraš da znaš javku, lozinku. Ko ne zna javku, ne može da dobije piće. A javka je „Skupi noge, skako“. Kad koscima dođe vreme ručku, ručak se poslu­žuje na tek pokošenoj livadi. Skakavaca je po koševini mnogo. I uvek se desi da nekom u tanjir upadne. Kosac ga, ako je pravi kosac, zahvati s punom ka­ šikom pasulja i kaže: „Skupi noge, skako“.

Javka se naravno menja posle određenog vremena. Pre toga je bila „Je l’ danas utorak“. Svakog dana sem utorka. Onda „Nemam ti kad“. Za Milutinova života. „Oj munira, đe su ti dimije“, a odgovor „U ćetnika oko redenika“. Sva pića su sto dinara. Gazdarica Snežana Jović je cene i goste nasledila od pokojnog muže Milutina. Milutina je mrzelo da mnogo računa. Više od matematike voleo je vinjak.

Kad su počele da mu otkazuju noge, sedeo je za stolom sa nogama u lavoru, pio vinjak i hranio vrapce, a Snežana mu priključi infuziju, da ga bar još malo među nama sačuva. Vrapci su se toliko oslobodili da su mu na kosu sletali. Mrzeo je golubove, ali vrapce je voleo. Dešavalo se da se po pedeset vrabaca oko njega skupi. U Gutinoj pekari kupovali smo hleb za vrapce. Tu na kraju grada skuplja se vesela družina blokovska. Dolazi inženjer Petronije koji vodi gradilišta u Be­ ču, kontroverzni avijatičar Mika, koji je zaprašivao Turke i komarce, i kum mu Aca, Mlađo Profa, profesor na Likovnoj akademiji, Biljka i Zira što piju šampanjac, krojačica Sašivarević, Mile Mafija, pesnik Mirko Ćetković sa sinom. Dule Varićak, prozaista koji živi kod Pančevačkog mosta, veliki srpski pesnik Mariokov koji stanuje u centru i koji dolazi na ceo dan. Dača DDOR koji hoće sve da nas osigura. Milutinov sestrić Milenko kojeg svi zovu Sestrić.

Dolaze ratnici prekodrinski koji znaju gde da nas nađu. B. B. Japan, pisac, sa ženom. Mile Mafija uopšte nije mafija. Dok je pio zvali su ga Kiselina, onda Del Boj i na kraju pređenuli u Mile Mafija. Nema posla u koji se ne razume. A radi sve. Ima kombi sa krevetom i stolom. Po vikend naseljima dr­ ži tezgu na kojoj prodaje med, narodnu nošnju, heklane stolnjake, tange boje mesa, kamagru, domaća jaja, kozje mleko i peškire. On je ponosni vlasnik tri petla, tri kokoške i jedne koze, koje drži na placu na Radio faru. Kokoške se zovu Bilja, Zara i Milica, a petlovi Jevra, Cvikla i Petronije.

Neki dan je nabavio odnekud Titov portret na lesonitu. Došao na splav „General“ da ga uvalja za pedeset evra. „Mile, da ti damo hiljadu dinara da ga baciš u reku?“ „Dogovoreno“, kaže Mile i Tito završi na dnu Save. Bilja beleži mobilnim. „Ko ga jebe kad ne zna da pliva…“ i konta kako će mu ga ortak gnjurac izvaditi iz reke. Da ga nekom ponovo uvalja. Prodaje i peškire, tri peškira prodao i podelio troje tangi. Idemo kod Sneže na riblju čorbu, najbolju u gradu. I dok navijači po susednim kafićima i kafanama podurlavaju, Dušan Silni svira pesmu na ruskom koju je napisao belogardejac pred streljanje i uputio je ženi. A Dule Silni uopšte nije Dušan Silni, već Aleksandar Simović i trenirao je fudbalski klub „Dušan Silni“.

Sa nama, a pored nas sedi Ča­čak. Ko zna kad je stigao iz zavičaja. Imao je ženu koja ga je ostavila. Usred vrućina nosi jaknu. Ide da uplati prognozu za druge. Da kupi piće. Da počisti oluke. Da obriše oko radnje. Svakom Čačak za ponešto treba. Poguren, pepeljastog lica i sede kose, neodređenih godina. Kad nam nešto ustreba, mi ga zovemo „Alo, Požega“. Ili „Šabac“. Kad prepije ili se naljuti, Čačak počinje da muca „Pa… pa…“. Zbog toga ga zovemo i Papaja. „Nikad nisam video tu papaju. Kako to izgleda? Šššta je to?“ Na Guglu mu nalazimo papaju. Peca mu objašnjava kako se jede papaja. „Jestive su samo košpice. Moraš da je otvoriš i da isisaš košpice.“

Jednom smo Kapor i ja putovali šeststo kilometara linijom fronta tražeći Rasemu. Rasema je bila kelnerica koja je sa češkim Kforom otišla u Republiku Srpsku Krajinu, odatle kod Abdića, od Abdića kod Alije, od Alije u Republiku Srpsku. Kapor mi je zabranio da o njoj pišem. Nacrtao je i napisao priču o njoj koja se zavr­ šavala rečima „Što nije živ Andrić pa da je opiše“. Prizivam Andrića u pomoć dok pišem o Pa-pa-ji. On je naš Ćorkan i mnogo više od toga. Pred ponoć šaljemo ga po cigarete, ali on obično donese pogrešne. U neko doba kad već izgubi vagres umeša se u priču. Zna to Papaja bolje.

„Izvinite, Čačak, zašto vas tako zovu?“, pita nepoznati gospodin iza susednog astala. „Zato šššto sam iz Valjeva!“ Igra se utakmica Real Liverpul. Kad navijači počnu da podurlavaju, Papaja skoči i otrči do kafića. Uredno nas obaveštava o rezultatu. „Ko je pobedio, Papaja?“, pitamo ga na kraju utakmice. „Pobedio Mmmančester“, kaže Papaja, traži cigaru i nastavlja sa pivom.

  1. 1
    JAPAN

    Zivot Novog Beograda i te zanimljive ljude, koje covek moze sresti samo na posebnim mestima, Nebojsa Jevric nepogresivo oslikava u svojim pricama jednim, jedinim potezom i nastavlja njihove neobicne dogodovstine da iznosi u specificnom stilu i novinara i pisca…

+ Ostavite komentar