NEBOJŠA JEVRIĆ, URBANE LEGENDE: Uvek bleja, nikad mišićana

Gde ćeš?“ „Da blejim.“ „Gde?“ „Po bloku.“ „Svake noći blejiš.“ „Ti si smor.“ „Molim?“ „Smarač. Dosta mi je smaračine!“ „Opet blejiš.“ „Uvek bleja, nikad miši­ ćana.“ „Šta je mišićana?“ „Ti si smaračica: teretana.“

Vrata se otvaraju. I izlaze u noć. Blejači iz bloka. Sve je, osim bleje, smor. Bleje na krovovima, po šetalištu, na reci. „Ja sam beogradski blejač od karijere“, govorio je za sebe Milan St. Protić. Stižu pred zoru, spavaju do podneva, dogovaraju se gde će sutra blejati.

Žiže živistijan. Upeklo sunce. U hladovini ispijam flašu ledene kisele. Bleja. U bleji živi rogati. U dokolici svakakva se skurnja smisli. Tu na klupama ispred prodavnice su i pripadnici ciganskog plemena iz Prćilovice kod Aleksinca. Kada je eksplodirao metan i kada je poginulo devedeset rudara, rudnik je zatvoren. Cigani, bivši rudari, preselili su se „za Beograd, za Beograd“...

Kada su, za vreme Đilasa, građani blokova podigli bunu protiv gradske vlasti zbog namere da napravi kontejnersko naselje u peščari, da tu naseli Cigane eksportovane iz Nemačke, naši Cigani iz Prćilovice su zajedno s nama dolazili na blokadu ceste. Konkurencija im nije trebala. Moj đed je uvek govorio: „Bježi iz grada đe vidiš debele Cigane, tu je njihov zanat na cijeni.“

Zoki je debeljuca, stalno nasmejan. Ispod umašćene kose i gustih obrava žmirkaju lukave oči. Brkovi skrivaju osmeh. Prvi je napravio kuću petsto metara uz nasip. A onda i ostali. Za vreme rata zbavio je uniformu sa oznakama Vojske Republike Srpske. I vojnički šinjel. Ve­što je kačio nekad levu, nekad desnu nogu i sedeći na njoj prosio ispred „Londona“. „Ne dajte se, braćo Srbi, Romi su s vama“, pisalo je na kartonu ispred kutije u koju su prolaznici ubacivali pare. Kad završi posao, Zoran zabaci štake preko ramena i zaputi se „devedesetpeticom“ prema bloku.

Puni patriotskog naboja i željni saveznika, Srbi su punili kutiju „invalidu“. Zoran sad sakuplja sekundarne sirovine, svira na armoniki ispred crkve, kopa kanale, izbacuje šut. Ne odbija poslove. Na svom triciklu sakuplja „kartoni, liminiju, flaše“. Danas je otišao da za dvadeset evra kopa neki kanal na Medakoviću.

Bleja. Smor. Podne. Kum Zoran je zavezao bicikl lancem i zaključao katanac da mu bicikl „ne ukradu Cigani“. Zoran sve zove „kume“, pa i njega zovu Kum. Brda je dobio ideju. Brda uvek ima ideju. Ide do „Enjuba“ u gvo­ žđaru. Vraća se s lancem i katancem. Veže i drugi točak bicikla za ogradu i stavlja katanac. U „Suncu“ mu na štampa­ču izvlače poruku Komunalne policije: „Zbog pogrešnog parkiranja zaključan vam je bicikl. Ključevi su u stanici. Dođite po uplatnicu.“

Bleja. A u dokolici Rogati spava. Skupilo se dru­štvo, čeka Kuma Zorana, koji se pošteno piva nalizao. Zoran otključava bicikl, hoće da krene, ali tek tad vidi drugi katanac i lanac. Uzima papir i dolazi do mene. Umiljava se. „Je li, kume Evro, šta ovde piše?“ Mene zovu Jevro, ali Ciganinu se više sviđa Evro, a i kraće je.

Pročitam mu poruku. Kum Zoran je nepismen. Smejurija se završava tako što Zoki, sluteći podvalu, hoće da časti piće. „Kakvi, bre, komunalci! To su Srbi, veći Cigani od nas Cigana“, ljuti se. Na kraju mu Brda otljučava bicikl, kao, hemijskom olovkom, vešto skrivajući ključ u ruci. Zoki ispija pivo, seda na bicikl s korpom punom kartona i plastičnih flaša i kaže: „Vi ste, bre, Srbi, veći lopovi od nas Cigani!“

Nema goreg rada od nerada. Bleja. Nestanulo ekipi bijelijeh para. Sede na klupi preko puta prodavnice i drže prazne flaše. Blizanci, pedesetogodi­ šnjaci Gaja, Guza i Paja Pikavac, zalud traže sponzora. A žeđ je u njih velika. „Idemo da opljačkamo po­ štu“, kaže Gaja. Paja se s njim slaže. Šta god da Gaja predloži, Paja je za. I oni iz močvare koja počinje na dvesta metara od bloka. Odavno se nisu kupali pa se malo osećaju.

Nije počela sezona kupanja na Svinjskoj plaži, kako plažu na Savi na kraju bloka zovu Bežanijci. Imaju moju moralnu podr­šku. Eksproporacija je regularan oblik borbe proletera. Još je Brana Petrović pisao: „Kao Al Kapone vičan revolveru, Lenjin ispred banke na Puškina skveru. Spreman na sve, na smrt i na borbu Lenjin zapoveda, napunite torbu! Službenici šta će, vide čovek kobra, Lenjin briše s lovom kroz pustoš oktobra.

U tihu ponoć ispod Carskog mosta, Staljin broji pare, kaže ‘Biće dosta’.“ Gaja, Guza i Paja Pikavac istrčavaju iz pošte noseći ku­ ćicu s crvenim krovom u koju se ubacuje sitniš za sirotinju. Čistačica s metlom juri za njima. Podne je. Žiže živistijan. Bleja u bloku, ni istočnom ni zapadnom - u Bloku 45.