NOVOGODIŠNJA KOLUMNA NEBOJŠE JEVRIĆA

Pošto smo spičkali Ćeletovih dva soma maraka, Ćele se vratio za Beograd, a Almir i ja smo nastavili da ločemo s Gašijem, zlatarom iz Uroševca, šiptarski - Ferizaja, i desilo se ono što je moralo da se desi.

Na železničkoj stanici u Kosovu Polju ometao sam službeno lice, milicionera Zefa Berišu, u vršenju službene dužnosti. Zbog toga su me uhapsili. Dobio sam pedeset dana zatvora i, u zatvoru, tuberkulozu.

Bilo nas je pedeset pet u sobi sa osamnaest kreveta. U WC-u je stajala konzerva s vodom kojom su Šiptari zapirali zadnjice. Istu kantu koristio je brica, koji nas je brijao jednom nedeljno. Umakao je četkicu u lambu i sapunjao nam obraze. Svi su, uglavnom, bili tu zbog reči. Samo poneko zbog krađe šume. I dva-tri kriminalca.

Spavao sam na patosu između dva kreveta, na raspadnutom dušeku iz tri dela. Ošišali su mi kosu do glave. Radi higijene. Pošto sam ometao Zefa Berišu, bio sam zaštićen od onih koji su bili tu zbog reči.

Ali ne i od lopova. Među njima je bio jedan koga su zvali Cap, što na šiptarskom znači jarac. On se zabavljao noću tako što mi je pravio „gitaru" jer mu je bilo dosadno. „Gitara" se pravi tako što se između prstiju zaspalog gurne papirić i zapali.

Trideset prvog decembra zaspao sam rano. Nove 1983. bio sam Capova jelka. Novu godinu sam dočekao s „gitarom" među prstima.

Hrana je bila jeziva. Donosili su nam za ručak grašak sa dvadesetak zrna i komadićem nekog sivog mesa od bivoljice.

Preko dana sam vodio beskrajne političke razgovore s Halilom Canolijem, koji je imao dvadeset pet godina, kao i ja.

Ja sam ga učio srpski, a on mene albanski.

On je imao pet sinova, a ja nijednog.

„Napraviću još pet. Osam za zatvor, a dva da drže lozu."
„Kad ćeš ih napraviti kad te nećemo puštati iz zatvora?"

„Moj tata i braća napraviće mi sinove u moju ženu."

I dok je pisac bio na mardelju u Prištini, u Beogradu je trajala potera za njim. Niko nije znao gde sam...
Novu godinu 1983. dočekao sam u zatvoru. Za to vreme, „Banditen ferlag" iz Ljubljane je prekinula štampanje moje knjige „Adamova glava".

Kad je otac saznao, došao je da me obiđe. Provincijski profesor ruskog teško je to podneo.

„Od ovog ti malog nema ništa", rekao je kum Vukosav Đurović.

Bila je to lekovita rečenica.

Odlučio sam da postanem slavni pisac.

Dobra stvar ta ćorka. Samo ako se ne koristi u velikim količinama.

Kad sam se vratio u Beograd, izašao mi je i roman o đankozama iz Knez Mihailove sa ilustracijama Emila Miloševića. „Adamova glava".

Knjiga je gotovo prećutana. Pominjala se samo na bestseler listama.

Ali meni to nije smetalo. Bila je najkradenija knjiga u Beogradu. Đankoze su vrhunski šaneri. Bio sam slavan u Knezu, i meni je to bilo dovoljno.

Volele su me devojke. U to vreme nije bilo side pa smo se jahali kô mlada magarad.

Stanovao sam u Knez Mihailovoj, u potkrovlju zgrade, između Narodne banke i Filozofskog fakulteta. Pio sam sve što se moglo popiti i startovao klinke po Knezu.

Ulični start je bila naša omiljena zabava. Bitno je bilo da se devojka ne uplaši kad joj priđeš. Mehurići od sapunice bile su jedna od omiljenih fora. „Mašta na vlast!" Druga je bila knjiga s posvetom i brojem telefona. I tako dalje u beskraj. Našoj mašti nije bilo kraja. A i nije bilo slušalica u ušima.

Nije bilo deterdženta, nije bilo kafe, nije bilo ulja. Vozilo se par-nepar. Jedan dan oni koji su imali parni broj registracije, drugi dan oni koji su imali neparni broj.

Uvedene su restrikcije na trošenje struje. Isključivali su blok po blok. Devojčice s Novog Beograda su puštali iz kuće da idu u bioskop jer nije se moglo učiti po mraku, a one su dolazile u „Kolarac".

Dok su ljudi u redovima, normalni samoupravljači čekali da se otvori radnja, u beskrajnim redovima za namirnice, ja sam ujutru u sedam čekao da se otvori „Kolarac". U „Kolarcu" sam bio do fajronta. Posle u „Klubu književnika" pa kad se klub zatvori, onda u „Poslednjoj šansi" ili u dragstoru u podzemnom u Nušićevoj.
A padali smo često u dubinu mraka i alkohola. Nisu nam se držale devojke. Po nedelju dana, dok nas ne upoznaju, a onda kidavela. Kad se vidimo? Kad hoćeš, samo dođi do „Kolarca", „Rupe", „Kraljice"... Moja gajba se nikada nije zaključavala. Na kraju mi je kum Bato Mašković slomio krevet dok se rvao s jednom vajarkom iz Nikšića.

Tada je bio na snazi zloglasni član 133. Po njemu su sudili svima koji su govorili protiv Tita. Te strašne godine još je delovala Komisija za zaštitu imena i dela Josipa Broz Tita. Po članu 133 osuđena su 543 građanina. Ovu guliju, koja je pevala pijana ili pričala viceve o Titu, sudili su prekršajno. Svuda, osim u Bosni i Hercegovini. Tamo su odmah sudili krivično. Pesnik Gojko Đogo je fasovao robiju zbog nekakvih šest pesmica iz „Vunenih vremena".

Nabavio sam knjigu i svaki dan tih šest pesama kucao na mašini u šest primeraka. To mi je bilo dosta da preguram dan. Prodavao sam ih za klot pasulj u „Rupi", bife „Central" u Čika Ljubinoj, za flašu vina ili neku kintu. Bio je to unosan posao.

Negde u jesen, definitivno sam ga najebao zbog lajanja.

Opsovao sam majku komunističku dvojici vojnika i oni su pozvali muriju.

Ekspresno sam dobio mesec dana Padinjaka i još pet dana pride jer nisam imao ličnu kartu.
U odnosu na prištinski okružni zatvor, Padinjak je bio pansion prve kategorije. I davali su dosta hleba.

Čistili smo luk. Knjige koje su 1948. izbačene kao nepodobne mogle su se naći u biblioteci. Sve dok me čuveni žandar, zvao se Njegoš, koga su mnoge generacije robijaša upamtile, nije provalio. Razvalio me je palicom po leđima i leđa su me danima bolela. Od tada sam čitao „Mati" Maksima Gorkog. Držeći knjigu u krilu, čistio sam luk i mnogo plakao. Ne verujem da se ikada iko toliko isplakao nad sudbinom Pavla Korčagina.

U zatvorima drage nam otadžbine, te 1983. zaradio sam tuberkulozu.

Naredne mesece proveo sam na VMA, na odeljenju za tuberane.
„Divno", rekao je očev stric Savo, stari lekar pulmolog. „To je kao malo jači triper."

Po celu noć sam sanjao žene. To je jedan od simptoma.

Obilazila me Tanja Vujić, u koju sam bio zaljubljen kao malo magare.
Dolazila je svaki dan.

Napustila me je istog dana kada sam izašao iz bolnice.
Više sam joj se sviđao kao bolesnik.
Rekla mi je da ličim na crnogorske švercere. I otišla u Afriku. Nikada se više nije vratila iz te neke Nigerije, Zambije... Verovatno ju je pojeo tigar.

Ali posle dva zatvora, bilo mi je dobro u bolnici. Bilo mi je pravo dobro.