POSLERATNA PRIČA: Kolumna, Jevrić

 „A sećaš li se šta smo pevali kad je potpisan Dejton?"
„Naravno da se sećam:
'Širi, majko, noge obadvije,
Da se vratim gdje sam bio prije!'"

Sedimo pored bureta u kojem je vatra ispod mosta na Buvljaku.

Moj ratni drug Žuti i ja. Čekamo zoru. Sinoć smo se zapili u kafani. Ostali smo do fajronta. Onda smo kupili flašu pića. I otišli na Buvljak da sačekamo zoru.
On je prvi kupac knjiga koje donesu Cigani na Buvljak.
Nekad bibliotekar u Sarajevu, koji je tačno znao gde mu stoji koja knjiga.
„Prvo su izbacili sva ćirilična izdanja. Posle su u biblioteci spavali naoružani ljudi. Nosili su krstače sa groblja da se ogreju. Onda su se setili da bi mogli ćiriličnim knjigama da lože peći."
Izašao je iz Sarajeva preko nekog kforovca koji je tražio monografije na engleskom.
Sad ima nekoliko hiljada knjiga u garaži.

Knjige kupuje na Buvljaku. Pred zoru. Dok ne stignu drugi nakupci. Ima vrednih izdanja.
Knjige koje su izbacili iz kuća potomci, nikom potrebne biblioteke prodaju se na Buvljaku.
On ih kupuje za sitne pare i ujutru nosi na prodaju antikvarima.
Ono što ne kupe antikvari, preprodaje na Bajlonijevoj pijaci.
Sreo sam ga u bloku. Iznajmio je garažu i hoće da zakupi štand na Sajmu knjiga.
Izbacila ga je gazdarica iz stana i sad se sprema da se preseli u garažu. Ali nema mesta od knjiga.
Svi ga na Buvljaku poznaju i on poznaje sve na Buvljaku. Kako ko stigne s knjigama, dolazi prvo do njega.

Vuče torbe s knjigama po autobusima.

Moj ratni drug mi priča, uporno kao zubobolja, i nikog ne čuje i nikog ne vidi, on je još u devedeset drugoj, on se još nije vratio iz rata:
„Sećaš li se kako smo pevali u zapaljenoj balkanskoj krčmi:
'Ne tražimo ništa novo,
samo carstvo Dušanovo'?"
I to je bila kafana. Kraj bajte stavi piće u dva bureta.
Svi naoružani, pucali smo u krov koji je goreo. Sa zapaljene grede čulo se mjaukanje mačke.
Krčmar nije hteo da nam da piće bez para, pa smo ga vezali za šljivu, izneli piće u beli kombi koji su braća Popović zaplenila na Dobrinji, i zapalili kafanu.
Izbezumljena od straha, mačka je ostala na zapaljenoj gredi.
Pucali smo u plamen.
Igor Rus se već komirao.
Popio je odjednom polovinu flaše votke.
Pucao je iz „cece" (puškomitraljeza koji je dobio ime po folk zvezdi) u nebo, vrišteći: „Musliman, musliman jebat svoja mat."
Imao je na glavi zelenu traku na kojoj je bila ispisana molitva Svetom Pantelejmonu.
Krčma i nije bila neka krčma. Sklepana od dasaka, imala je samo jednu prednost. Nalazila se dvesta metara od prve linije.
Najvrednije u njoj bilo je piće koje smo uredno spakovali u kombi.
Gazdica je plakao.
„To mi je sve što imam!"
Mi smo imali još manje od njega.
Kupovali smo piće dok nam nije nestalo para, a onda smo pokupili sve piće i zapalili kafanu.
Zato što se bunio. Zato što nije hteo da peva dovoljno glasno. I zato što je šupak. Jer samo se šupci izvlače i prave pare dok zemlja gori. Šupke smo mrzeli više od balija i ustaša. Više od kiše, koja je bez prestanka padala. Spavali smo pod najlonima već mesec dana. Živeli smo bez nade, ali i bez očaja.
Lomimo gajbice i skupljamo otpatke da održimo vatru.
Iz mraka se pojavljuje policijska patrola. Traže dokumenta. Uz dokumenta dajem i novinarsku legitimaciju.
Neće rakiju koju moj drug kuva u olupanoj džezvi.
„I, kažeš, šta kupujete?"
„Kupujemo knjige!"
„Knjige, ko još kupuje knjige?"
„I long plej ploče, očuvane."
Rominja kiša, ali smo ispod nadvožnjaka u zemlji Srbijici, na kraju sveta. Rakija je dobra pred zoru.
Pošto smo imali lične karte, pošto smo imali... Ostavljaju nas na miru i idu prema sledećoj vatri. Na Buvljaku gore još tri vatre. Greju se Cigani.
Moj prijatelj mi pokazuje ožiljak na ruci.
Od vatre. Sećamo se kako je ušao u zapaljenu krčmu „Kod četnika" da spase mačku.
„Mačke ti je bilo žao, a čoveka, gazde, nije ti bilo žao."
„Nije", kaže onako mršav, uprutane kose, bledog lica koje osvetljava plamen.
„A sećaš li se šta smo pevali kad je potpisan Dejton?"
„Naravno da se sećam:
ְŠiri, majko, noge obadvije,
Da se vratim gdje sam bio prije!"
Boca je prazna. Sa Ilidže, kad je krenuo u bežaniju, poneo je samo mačka koga je spasao. Koji mu je izvlačio sve ružno iz njega kad bi mu se zgrčio u krilu.
„I sad imam mačka. Zguri se pored mene, prede. Greje me i uvlači u sebe svu onu muku koja mi se nakupila."
Konačno sviće. Dolazi sirotinja. Vuku denjke sa stvarima.
Žuti kupuje Platonove dijaloge. „Gozbu", izdanje BIGZ-a. Za sitne pare kupuje „Državu". Oko „Države" se cenka. Dugo. Ciganin ga škiljeći gleda. Pristaje na kraju na cenu i džezvu rakije pride.
Žuti odbija da kupi monografiju „Tito i pčelarstvo".
Ciganin je ljutito ubacuje u bure s vatrom.
„Nosim je deset dana i niko da je kupi, brate. A vidi kakve slike."
„Da nemaš ti kakav podrum? Da prebacim malo knjiga kod tebe. To bi mi bilo taman da oslobodim prostor za krevet..."
„Nešto ćemo uraditi za tebe, brate moj", kažem mu i smejem se.
U osam idemo s Buvljaka. Žuti je zadovoljan. Nosi knjige antikvaru.
Žuti se smeje. Ostala su mu još dva-tri zuba, ali ima garažu. Garažu koju je kupio kad je prodao garsonjeru u Sarajevu. Žutom je dobro. Pravo dobro.