POVRATAK U BUDUĆNOST: Put je sloboda

A opet, razmaženi smo. Svaki put podrazumeva, bar nama, neku muku. Razmišljanje o tome šta nas čeka, kakvi su tamo ljudi, kakva hrana, ko nas čeka, da li je dobra voda, gde ćemo spavati, s kim, da li je opasno i koliko je blizu

Pun rezervoar! Znate li taj osećaj? Ili stalno sipate pomalo da biste prešli od tačke A do tačke B, nešto sitno završili, izdržali još koji dan po ovim ludim ulicama koje tako mnogo troše i nas i gorivo.

Moja teorija, jedna od mnogih koje imam, jeste da je srećna zemlja, gde žive srećni narodi, ona u kojoj svi lepo mogu da napune rezervoar.

Zato što je zemlja punih rezervoara zemlja po kojoj se putuje. Zemlja koja se otkriva. Ona u kojoj nema zabiti niti mesta bogu iza kičme. Zemlja u kojoj se svi poznaju. Ona gde ti ništa nije daleko.
Samo sedneš u auto i eto te negde. Shvatio sam to kada sam, devedesetih, bio u Kanadi. Stavili me ljudi, dobri domaćini, jedno popodne, oko četiri, u auto, u predgrađu Toronta, i rekli: „Idemo da vidiš Nijagarine vodopade".

A gde je to, pitam ja, a oni kažu, ma tu, dvesta i nešto kilometara odavde.
Molim?! Pa, to je do Niša, gotovo sam ciknuo, uplašen, ali su me lagano smirili, i objasnili da je to ništa, da su kilometri kraći nego kod nas, da je rezervoar pun, i da smo nazad najkasnije do jedanaest uveče.

I šta da vam kažem, video sam ih. I nisam bio posebno impresioniran pošto su znatno manji nego na filmovima. Ali sam, zato, taj popodnevni „put do Niša" zapamtio.

I to mi je čak postao san. Da jedno popodne sednem u auto, u Beogradu, da dam gas, spičim se do Niša, tamo nešto vidim, bilo šta, može i Ćele-kula, sigurno je manja nego na filmu, i vratim se uveče za Beograd.

Nikada nisam. Kilometri ovde kao da su duži. Ili je rezervoar prazniji, šta znam, a možda smo i mi sami kraći i prazniji nego što bi trebalo.

Nemamo, nekad mi se čini, nikakvu želju, ni za punim rezervoarom, ni za putovanjem. Keruaka ovde ljudi ne čitaju. I kada se kaže „Na putu", koliko njih pomisli na njegovu knjigu, a koliko na neku prepreku. One su ovde glavna asocijacija na put. Prepreke.

A put je, pročitajte tu knjižicu, čista sloboda. Ideš, gledaš, otkrivaš, slušaš muziku, svraćaš u kafane, upoznaješ ljude, obilaziš gradove, razmišljaš, saosećaš, razumeš, voliš, „upijaš i uživaš", što bi rekla ona mudra i draga glava koja je stalno na putu.

Možeš po Srbiji, možeš da svratiš i u komšiluk: Solun nije daleko, Beč je još bliži, sve je to na nekih pet-šest stotina kilometara, i treba ti samo malo dobre volje, ne mnogo para, pun rezervoar i dva prazna oka koja ćeš napuniti usput. Svim onim sitnicama koje su, iz njih, ko zna kada, otišle u neki zaborav, kraj puta.

A opet, razmaženi smo. Svaki put podrazumeva, bar nama, neku muku. Razmišljanje o tome šta nas čeka, kakvi su tamo ljudi, hrana, ko nas čeka, da li je dobra voda, gde ćemo spavati, s kim, da li je opasno, i koliko je blizu.

Kada sve sabereš, devedeset odsto zatočenika Beograda o Nišu ne zna ništa. Ni ja, i to sve zbog tih dvesta i nešto kilometara i polupraznog (ne polupunog) rezervoara.

Daleko nam je. Sve! Kada te pozovu na izlet u Moštanicu, razmišljaš. U Bogovađi, kod Tamare i Spaje, nisam bio tri puta. U Ritopek sam jednom vodio mog Relju da ga uplašim.
A sve je to tu, kraj Beograda. Nekada se užasnem te mogućnosti da nisam za dalje od moje ulice, mog kafića, kafane... Da sam predodređen za stajanje u mestu, a ne za kretanje.
I mislim, da li to ima neke veze s gorivom? Onim unutrašnjim, ličnim, koje ti pokreće klipove, vrti točkove, daje ti gas, i tera te da ideš negde, napred, ili nazad, ili te prosto drži u mestu, u leru, i ne da ti ni da turiraš.

Da li smo presahli kada nam je sve daleko? Užasna pomisao, zar ne?
I jedino rešenje da ona prestane jeste da napuniš rezervoar. U kolima. Koliko god da košta.
Onda sedneš, pustiš muziku, vežeš pojas (zbog kazni), i znaš da ponovo možeš bilo gde. Ulice su ti kratke, tražiš otvoren put, i opet želiš da odeš negde.
I sve da stigneš samo do sopstvene garaže, osećaj je neizreciv. Znaš da imaš mogućnost, i šta ti još treba.

Prema tome, napunite rezervoare. I ponavljajte: Get your kicks on Route 66. Stara je to džada, i nije važno što nije skroz očuvana. Još postoji. Tih 3.945 Keruakovih kilometara. I pročitajte bar. Svaki od njih. Kraći su nego naši.