POVRATAK U BUDUĆNOST: Šeri i ja

Šeri i ja se družimo uglavnom kada je Olja na putu, inače niti zarezuje ona mnogo mene, niti ja nju. Koegzistiramo deleći istu gazdaricu.
Pokazuje ona i tada poneku nežnost, pokazujem i ja, ali sve je to u okviru istog posla, borbe za naklonost glavne.

I moram da priznam, jednom je čak ozbiljno obratila pažnju na mene, i to dok sam ležao bolestan, ophrvan nekom upalom pluć,a koju niko od lekara nije mogao da prepozna.
Šeri jeste, iz prve. I popela se na moj krevet, smestila mi se na grudi, i nije mrdala par nedelja, dok nisu javili da sam imao nekoliko uzastopnih upala plućne i srčane maramice i, umesto Šeri, prepisali mi antibiotike.

Kako god, od tog doba, kad god me neki virus spopadne, kod lekara i ne idem. Čekam da vidim da li će Šeri obratiti pažnju na mene, pa ako me kulira -sve OK. Kupim sam antibiotike i uživam u svesti o tome da mi se ništa strašno ne dešava. Mislim, da je suprotno, Šeri bi to znala.
I šta da vam pričam, od takvog prijatelja -kada je njena glavna opsesija, Olja, tu -nemam šta više da tražim.

Pogotovo što je Šeri vesti, iliti zapadnoškotski terijer, vrsta koja je svakako najsmorenija pasmina od svih koje postoje.
Lako je prepoznati i vlasnike takvog kučeta. Dok svi ostali idu ispružene ruke, pognuti napred jer ih vucara pas željan trčanja, parka i ostalih kucova, vlasnik vestija vam je onaj kome je ruka pružena unazad. Vuče malenu mrcinu za sobom, dok ova, ukopana, uopšte nema nameru da se odvuče do parka.

Koliko puta sam joj zbog toga istrljao dupe po asfaltu, ne smem Olji ni da kažem.
Kao što nisam dugo smeo da priznam da sam za izlazak nezainteresovnu Šeri jednom prilikom zaboravio u kolima.
Olja je bila na putu, ja sam brinuo o Šeri, pa sam je ujutru ubacio u kola, otišao do „Trača", koji je tada još radio, parkirao, ušao u kafanu, naručio kafu i otvorio novine. Ona mi na pamet nije pala dok se Olja nije javila, i naravno, prvo pitala za Šeri.

Ma, super je, rekao sam odmah i izjurio iz kafane, ubeđen da ću doživeti sudbinu onih roditelja koji zaborave dete u kolima kad je napolju četrdeset stepeni.
Sva sreća, Šeri dosta dobro podnosi vrućinu, malo se doduše uspava, ali kada je prodrmaš, sve bude u redu.

Ćutao sam o tom događaju nekoliko nedelja i skrušeno priznao tek kada sam bio uveren da nikakvih posledica, ni po Šeri ni po mene, neće biti.
Izvukao sam se, dakle, ali zato sada pre svakog Oljinog putovanja dobijem čitav spisak zadataka, među kojima je i onaj da ni slučajno ponovo ne zaboravim Šeri.
Ostali su uglavnom vezani za ishranu. Zato što sam Šeri ozbiljno navukao na Pericu i njegove ćevape.

Dobije tri komada svaki put kada dođe, što se brzo odrazilo na njenu težinu, a težina na rad srca i disanje, pa je jednom morala do veterinara, u predinfarktnom stanju, zbog čega je propisana -stroga dijeta.

Kako Šeri ima karakter, ona je na to reagovala tako što je na rečenicu „Idemo napolje" počela da beži is pod stola.
Prevariš je jedino ako kažeš „Idemo u kafanu", jer tada već grebe po vratima, ubeđena, jadna, da je vodimo kod Perice.
Posle, kada shvati da od Perice nema ništa, nastupaju one scene s trljanjem plemenitog dupeta po asfaltu.

Sve u svemu, sada smo Šeri i ja opet sami usled silnih gazdaričinih putešestvija po raznoraznim konferencijama.
I propisano mi je da joj ujutru dam četrdeset grama granula, i isto toliko uveče. I da je ni slučajno ne zaboravim u kolima, a Peričino ime mi je najstrože zabranjeno da pominjem.
Koliko sam sve ozbiljno shvatio, svedoči i to što sam, kada mi je Marta rekla da joj je dala pedeset grama granula, vrisnuo: „Da li si ti normalna?".

Pa mi posle bilo žao, i deteta i psa. Te sam rešio da ih, pre nego što se Olja vrati, obe odvedem do Perice.
To sam hteo da vam kažem. Da su vam psi mnogo veći prijatelji od doktora (sa izuzetkom mog Vase), i da ne kenjate mnogo.
Dajte im sve što požele. I njima je život kratak, kao i nama.