POVRATAK U BUDUĆNOST: Spuštanje na niži nivo

POVRATAK U BUDUĆNOST: Spuštanje na niži nivo


Kada ste se poslednji put smejali? Ja nisam… ima dva meseca. I užasno je to, odmah da vam kažem. A onda sam shvatio, i to slučajno kada sam izazvao bes i nervozu kod drugih, da je upravo to rešenje. Ne razumete?

Sada ću vam objasniti ono što moj drug, neću da ga sada ofiram imenom, naziva „spuštanjem na niži nivo“. Dakle, ceo život stvari shvatamo previše ozbiljno. Ljubavi, poslove, ljude, sve držimo na najvišem mogućem nivou, uz ogromna očekivanja, bez ikakvih rezervi. I onda, šta god da se desi, užas i panika.

Ne spavaš, imaš onaj osećaj, znaš, da bi najradije burgijom probušio sopstvenu glavu samo da sve te misli izađu, u stanju si kontinuirane depresije, ništa te ne raduje, mučiš crne misli, a još više one muče tebe. I onda se dogodi sasvim slučajno. Uradiš nešto, opet samo zato što si očajan, vidiš da te ne shvataju, da neće da razmisle, primete te, i uradiš to onako kao da ti je poslednje, a i jeste pošto svakako nemaš više gde. I iznerviraš ih. Odjednom se oni naljute. Pišu, prete, bogorade, i ti vidiš, kažeš, pazi, pa izgleda da i oni znaju da se nerviraju, i počneš kao lud da se smeješ. Izazvao si reakciju.

Iznervirao si i ti njih, a nervirali su te mesecima. Pomerio si ih ti, pomeren. Naterao si ih na emociju, a delovali su ti kao da trunke osećaja nemaju. I ne možeš da prestaneš. Smeješ se i smeješ, ne zaustavljaš se. Otišlo je na „niži nivo“. Onaj na kojem ima smeha. I prijatelji ti kažu, ti si lud, prestani, a ti ne možeš. Ne želiš, na kraju, jer baš ti je to trebalo, da te neko nasmeje. I shvatiš, sve kad-tad dođe na svoje. Svaki strah, svaka nervoza, svaki očaj, sve je to svima nama zajedničko, nije rezervisano samo za tebe, nema zaštićenih, nema onih koje neće snaći sve što je snašlo i tebe.

Ne postoji olakšanje kakav je smeh. Nema bolje satisfakcije, ohrabrenja, nema tog lekića koji može da ga zameni. Smeh spušta svaku preteranu dramu, i one bez kojih kao da ne možemo da živimo, objašnjava nam da smo svi isti, da je sve što nam se dešava normalno, da nismo ni prvi ni poslednji, da je svaka muka prolazna, da nema toga što na kraju ne postane – smešno. Smeh je upravo ona najveća odbrana koju mi dvonošci imamo. I to od nas samih. I taman kada pomislimo da smo tako smrtno ozbiljni, da je to što nam se dešava najstrašnija i najvažnija stvar na svetu, da je tragedija nešto što nas određuje, da neće nikada proći, pojavi se on, i ti shvatiš: ej, pa ovo je u stvari smešno.

Ne treba sebe shvatati previše seriozno. Nikoga ne treba tako shvatati. Ništa ne treba doživljavati kao konačnicu. Ljudi, stvari, mi… sve to prođe, ali, verujte mi, mnogo je lakše kada posle svega dođe smeh. Vrati te na zemlju iz oblaka ozbiljnosti, otvori ti oči, pokaže i tebe i druge baš onakvima kakvi ste, mali, obični i smešni. I shvatiš koliko je svaka drama, frka, uzbuđenost, sve to zajedno, ponovo bilo nepotrebno.

A zašto se to desi baš kada nekoga iznerviraš, to ne znam. Valjda zato što na kraju shvatiš da su i oni ljudi, plašljivi, krhki, podložni besu isto koliko i ti, i da su isto koliko i ti tu, na zemlji, a ne u nedostižnom sazvežđu u koje si ih sam stavljao. Svi ti koji nas nerviraju, smeh ti to kaže, nisu oni koji ne zaslužuju nervozu – ne, ni slučajno – nego samo oni koji, kao i ti, u stvari ne umeju da se odbrane od sebe.

Smešni smo mi ljudovi generalno. Smešni su naši doživljaji sebe i sveta kao nečeg velikog, važnog i zanimljivog. Ma, jok! To je samo predstava koju smišljamo sami da bi nam život bio uzbudljiv i da bismo, bar malo, mogli sebe da žalimo. I zato je važan smeh.

Da znaš da nemaš zbog čega da žališ. Samo se nasmeješ. Dovoljno je. Za svaki nivo.

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar