POVRATAK U BUDUĆNOST: Svadba

POVRATAK U BUDUĆNOST: Svadba


I šta ću sada? Udaje se dete. Ne znam čak ni da li sam nervozan. Kako se ono ka­že – porasla, osamostalila se. Kada je imala šesnaest, zvala me Goca s posla, kaže – Jovana je u sobi sa dečkom, i zatvorila vrata.

Dobro je nismo još tada udali. Kada je imala dve i po, nosio sam je na krkače po Herceg Novom, dole, od obale do trga, i ni danas mi nije jasno kako sam to uspeo, po onom stepeništu, hercegnovskom. Onda sednemo u kafić, a ona kaže – za mene sok, a za tatu piće. Bog zna zašto sam to zapamtio, i kako, pošto je piće bila – loza. Možda zato što nam je to bio najnežniji trenutak. Posle toga, sve do sada, uglavnom sam joj, kao pravi roditelj, kenjao.

Plašim se da pomislim šta mi je dete mislilo. Mada, kada smo kod toga, na svadbi, pre svadbe, da budemo precizni, moram da proverim da li je pro­ čitala sve one knjige koje sam odredio da imaju da budu pročitane. Pa, ako nije… neću ništa da kažem, ionako me ne bi slušala.

Na kraju, kada pogledaš, deca i ne treba da slušaju roditelje, razne gluposti tu budu odvaljene, često se više štete napravi nego koristi. Roditelji misle da su pametni dok pametna deca kraj njih rastu, a da oni to i ne primete. Posle – iznenađenje. Udaje se. Taman da shvatiš da si sve vreme ti taj koji je bio glup. Nisi računao na prostu činjenicu da deca rastu, a ti više ne. Pre trideset godina si je nosio po onom stepeništu. I sada ona naručuje piće, a ti „koka-kolu zero“. Nadam se samo da neće početi i da me nosa okolo, to stvarno ne bih podneo.

Nego, što sam joj stalno kenjao, to me muči. Mislim, hteo sam ja, kao svaki roditelj, sve najbolje, i opet zaboravio da je i kenjanje nauka, da se uči, i da ga usadimo u decu, mnogo više nego bilo šta drugo. I zato sada kada me danima zove i gnjavi sa spiskom gostiju, rasporedom sedenja, tajmingom, imenima i prezimenima, i nizom sličnih gluposti, nemam šta da kažem nego da je to od mene pokupila i od moje najbolje namere. Da smo ostali na soku i piću, za dete i tatu, danas bi i dalje samo to pitala, šta ću da popijem, i ni­ šta drugo. Ovako, plaćam sopstvenu potrebu da se bavim vaspitanjem.

No, neka. Odrasla je, bez obzira na mene. I postala dokaz da decu treba prosto pustiti, mnogo manje će da greše nego uz našu pomoć. I zapamtiće, bez obzira na more kobajagi velikih misli koje se trudimo da im saopštimo i usadimo u glavu, tek nekoliko sitnica, događaja, reči, koje će ih mnogo bolje formirati nego što bismo mi mogli. I jeste da će često, kada nalete na život, na sve njegove komplikacije, da se malo izbezume, biće zbunjeni, hteće sve i odmah, ali, neka, najgluplja, od mnogih stvari koje sam svoju decu učio, pa i Jovanu, jeste ona – da čekaju. Ne važi to i, čini mi se, shvatila je to ona mnogo pre mene. I gledam je, ide, traži, bori se, hoće da dohvati zvezde, da ih stavi u tašnu, odnese kući, popne se gore, zauzme prostor, i nešto mislim, opet je pametnija od mene, mudraca, kojem je toliko stvari pobeglo, pa, evo, i ona. Na kraju, i te knjige. Šta ima u njima? Drevna mudrost? Neka zapovest?

Ma jok, i to su samo životi onih koji su mislili da nešto znaju i, po pravilu, ispostavilo se da nisu u pravu. I to, u stvari, hoću sve vreme da kažem, a meni je trebalo tako mnogo vremena, i jedna svadba, da nau­ čim. Da nije bitno nekoga da učite mudrostima i mudroserajima, bilo kakvim naukama, knjigama, pravilima, i svim ostalim glupostima, nego da je mnogo bolje da ga samo volite. I da ga nosite, na krkače, stepenicama, dokle god možete.

Posle se deca penju sama. Mnogo dalje od nas. Hajd, živeli!

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar