Inkasanti haških presuda

Haški tribunal doneo je još jednu istorijsku presudu. Ista  je tradicionalno podigla na noge sve „iskrene patriote“ u regionu. Jedni kukaju zbog toga što je 40 godina zatvora individui od 70 godina malo a ovi drugi nariču nad sudbinom sopstvenog naroda oživljavajući mit o velikoj zaveri za koju potvrdu nalaze i u podudaranju datuma kada se ova presuda donosi sa danom kada je pre 17 godina započelo NATO bombardovanje SR Jugoslavije. Mediji promovišući ovaj trend insistiraju samo na ekstremnim izjavama jednako interesantnih koliko i nekompetentnih lica ma sa koje strane razuma da dolaze. I posteri su opet u modi, oni ovaj put treba da obezbede i veću prodaju nacionalno onesvešćenim izdavačima. Nije zgorega ni da se nešto ućari na ovoj „belosvetskoj nepravdi“. U ovom cirkusu aktivno učestvuju i raznorodni političari kojima su građani na izborima dali mogućnost da odlučuju u njihovo ime ili im istu uskratili. U ingerenciji ovih prvih jeste i odluka o mogućem prekidu saradnje sa tribunalom. Pošto takvu mogućnost ne spominju ni pred samim sobom jasno je da su izjave, žalopojke isključivo u funkciji podizanja političkog rejtinga. A ovi koji u političkoj šaradi igraju opoziciju sve što može doprineti rušenju ovih prvih doživljavaju kao „must have“ bez obzira na posledice. I tako u krug. Ništa drugačije nije bilo na Balkanu ni kada je u Hagu presuđivano u nekim drugim slučajevima.

Ne želim da ulazim u, i za ozbiljne pravnike, komplikovanu analizu rada ovog tela UN osnovanog odlukom Saveta bezbednosti sa zadatkom da sudi počiniocima ratnih zločina na području bivše Jugoslavije čiji je puni naziv Međunarodni tribunal za krivično gonjenje lica odgovornih za teška kršenja međunarodnog humanitarnog prava na teritoriji bivše Jugoslavije nakon 1991 godine, mada samo podsećanje na ime ovog suda kao i na razloge osnivanja može da bude dosta jak kontra argument u debati sa nikada živahnijim anti-haškim lobijem čija uloga u tragičnim događajima novije martovske istorije u Srba nikada nije do kraja razjašnjena. Još kada bi debata bila moguća u društvima koja neguju kulturu ćutnje i zaborava sve do rehabilitacije odnosno revizije bilo bi i nekog svetla na kraju beskonačno dugog tunela koji treba da nas iz prošlog dovede do novog veka.

"Samo izmeštanje procesa izvan granica nacionalnih pravosuđa govorilo je  jednako o nespremnosti nadležnih i izabranih da se bave onim čime je sud u Hagu trebao da se bavi kao i o nesposobnosti novonastalih društava da se suoče sa načinom nastajanja sopstvenih država na Balkanu. Jedino ispravno bi bilo da je svako sudio svojim zločincima u sopstvenom dvorištu"

Dakle kao što rekoh neću se baviti pravnim aspektima Haških presuda ali nije moguće krenuti dalje ako ne priznamo da tribunal nije svojim radom obezbedio ni suočavanje sa istinom unutar nacionalnih plemena sa područja bivše Jugoslavije niti je stvorio uslove za međusobni oprost zavađenih a onda ni za istinsko pomirenje. Realno bilo je teško i očekivati takvo nešto jer je samo izmeštanje procesa izvan granica nacionalnih pravosuđa govorilo jednako o nespremnosti nadležnih i izabranih da se bavi onim čime je sud u Hagu trebao da se bavi kao i o nesposobnosti novonastalih društava da se suoče sa načinom nastajanja sopstvenih država na Balkanu. Jedino ispravno bi bilo da je svako sudio svojim zločincima u sopstvenom dvorištu. Jer oni su zločine činili pre svega nad građanima u „svojim“ državama, oni su betonske čizme stavljali na noge budućnosti sopstvenog naroda. I ne bi se tu radilo o bilo kakvom presedanu već smo se susretali sa nekim telima koja su, u uslovima otvorenih rana prouzrokovanih rasnim i/ili religijskim sukobima i zločinima, pokušavala da kroz utvrđivanje istine izgrade temelje zajedničke budućnosti. Komisija za istinu i pomirenje U Sijera Leoneu, južnoafrička Komisija za istinu i pomirenja, Komisija za istinu, pomirenje i prihvaćanje u Istočnom Timoru su primeri takvih pokušaja. Ne želim da ocenjujem ni ove procese, koliko su uspešni moraju da govore oni koji danas žive tamo ali bez ustezanja mogu da kažem da dok ovakve ili slične projekte ne osmislimo i ne započnemo sami zauvek će datumi, godišnjice i bitange koje su devedesetih ušle u udžbenike i čitanke (ovo sam prepričao panonskog mornara) predstavljati jasnu i realnu opasnost a onda i realan povod za obnavljanje antagonizama koji se danas praktikuje kroz teške reči a one se vremenom, i to je balkansko pravilo, transformišu u teška dela koja nas zaustavljaju u nameri da živimo kao sav normalan svet. I zato je od ogromnog značaja da baš sada u Srbiji otpočne konačan proces suočavanja sa sopstvenom prošlošću i demonima devedesetih. Zato je od neprocenjive važnosti da se shvati da lažni bioenergetičar koji je naplaćivao uslugu lečenja steriliteta energijom bude demaskiran i da mu se objasni da je i dalje živ, da nije položio život ni za šta a pogotovo ne za Srbiju i Srpsku, jer ni Srbiji ni Srpskoj niko ne sudi. Sudi se samo njemu kao predsedniku i komandantu čija je vojska kršila međunarodno humanitarno prava za šta i nije neophodan neki spektakularan dokazni proces. Dovoljno je proći Bosnom bez obaziranja na entitetske granice. Važno je i da se obesmisle izjave rent-a sveštenika koji jednako glupo i opasno jedan međunarodni sud izjednačavaju sa Jasenovcem jer ako ništa drugo u Hagu se sudi osobama koje su optužene za određena dela a u Jasenovcu je neselektivno presuđivano. Važno je da i društvo kaže da nije problem ni Srpska, ni Srbija ni ljubav prema svojima već je problem u odgovornosti za smrt, raseljenje, neimaštinu i svojih i onih drugih. Problem je što su u ratovima na području bivše Jugoslavije kršena sva pravila, sve konvencije, sva moralna načela, sve božije zapovedi. Ko neće da prizna da je to radio i neko njegov, ko nije u stanju da kaže da to nije radio u njegovo ime postaje saučesnik u zločinu nad budućnošću svog naroda. Za one druge, treba da se pobrinu oni drugi. Tako je najbolje i za nas i za njih. Jer ovako nije dobro ni za koga.

Ne razumete. Ma daj, razmislite ponovo. Ali brzo. Da ne bude kasno. Nove presude dolaze i to u okolnostima globalnog jačanja desničarskih nacionalističkih i populističkih pokreta a to je kod nas na području bivše Jugoslavije uvek dobra uvertira za nove godine raspleta. 

muzički predlog: Đ. Balašević – Čovek sa mesecom u očima