PRIČE NEBOJŠE JEVRIĆA: Bezdanica

PRIČE NEBOJŠE JEVRIĆA: Bezdanica


U gradu je vazduh bio toliko težak da su svi koji su disali punim plućima završili na dnu”, kaže Emčilo dok se kotrljamo niz Skadarliju prema „Zmajku”.
Ko zna ko je bio taj Zmajko i pre koliko godina je tu radio. Kafana se odavno ne zove tako, ali je u Beogradu svi pamte pod tim nazivom.
Prodali smo jedan Emilov crtež i jednu moju knjigu, „Crni kofer”, koju drugosrbijanci sad zovu „Pandorina kutija”.

Tih dana je Emčilo bio mnogo zauzet. Radio je seriju crteža Viktorijinog međunožja. Upotrebljavao je uveličavajuća stakla i slikao ju je pre i posle parenja. Zidovi sobe u Oblakovskoj su bili oblepljeni dlakavim čudovištima Viktorijinog međunožja.
Viktorija je bila dobra devojka iz bogate vojvođanske kuće i volela je Emčila.
I volela je da se svlači kad se napije. Bili smo u jednoj sobi kod nekih Travničana. Bila je to velika pijanka kad je Viktorija počela da se svlači. Svukla se i počela sama da igra u sobi punoj muškaraca, kojima je seme curilo kroz uši.

Jedva smo uspeli živu glavu da izvučemo. Bio je to 17. sprat i studenti su svaki čas ulazili dok se Viktorija mrtva hladna oblačila u liftu.
Dobro nam je išao posao. Prodavali smo redovno Vikicinu bezdanicu po beogradskim kafanama. Kad je Viktorijin tata zabranio Viktoriji da se viđa s njim, Emil mu je poklonio crteže i odselio se u državu Viktoriju u Australiji.
Sad smo se spuštali niz Skadarliju ka „Zmajku”.

Za nama se kotrljao i Goran Goveče, koga smo pokupili u Kući Đure Jakšića.
Dobro je to bilo pojilo, ta kuća Đure Jakšića. Tu su petkom bile književne večeri, koje bi se obično završavale u ponedeljak ujutru.
Pesnici su, umesto honorara, dobijali četiri litra kleke, i književno veče je trajalo dok je bilo pića. A pića je bilo uvek jer, kad bi nestalo kleke, dragstor je bio blizu. Sačekivali smo tamo zoru i orkestar iz „Ima dana”, koji se tu presvlačio. Ako bi se muzičari uradili, nastavljali bi da sviraju za svoju i našu dušu.

Nije bilo nikoga od srpskih pesnika ko bar jednom nije gostovao u Đurinoj kući.
Tu je bila i redakcija „Pesničkih novina”, koje su uređivali:

Brana Petrović, Brana Pajsije, Brančilo, kafanski patrijarh, čuveni matematičar, doktor prava, pokeraš, majstor u govorenju bez vađenja cigarete iz usta. Kafana u kojoj on nije popio piće ne zaslužuje da se zove kafana. Nikad nije napisao pesmu o Obješenom. Vredno i strpljivo je studirao. Do svoje pedesete. Profesori su dolazili u kafane da ga ispituju. Mi ostali smo kod njega studirali.
Pa dobri čovek Aleksandar Sekulić, gospodin Srce, u čijim smo katakombama u Kameničkoj noćili.
Pijan do Srca, skandalozni Krca, Milisav Krsmanović, koga sam upoznao kada je, umesto kroz vrata, izašao kroz staklo iz „Zore”. Kelneri su počeli da ga tuku, ali vičan situaciji on se samo koprcnuo i utekao.
Hrbin Abmro Marošević, koji je u kafanama naručivao vinjak, tinjak sirotinjak i koji je strašno sirotovao.
Zatim Milan Nenadić, koga su dame iz visokog društva zvale Lane, a on je sebi tepao – Svinja. Prvi koji je emigrirao iz Bosne.

„Sada ćete videti kako se dobijaju batine”, rekao je dok smo sedeli u Bohinju. Preko puta nas su sedela trojica šofera.
„Sad ćete videti”, rekao je i isuo šoferima kriglu piva po stolu.
„Nemoj”, molili smo ga.

Lane je sledeću kriglu sasuo najkrupnijem za vrat.
Kada se vratio za astal razbijene arkade, pobedonosno je upitao:
„Jeste li videli kako se dobijaju batine?”
Nenadić, delija iz sela Principovog.

Nijedno mu breme nije bilo dovoljno veliko. Nijedan put dovoljno težak.
Takve su mu bile i pesme.
U njima se čuo podzemni huk, slutila dolazeća nesreća, koja je bila još predaleko da bi je obično uvo čulo. Kara-sevdah mujazina, uz zvuke orgulja i zvona.
Đura Jakšić bolje stanare nije mogao poželeti u svojoj kući. Jer često smo tu i noćili.
Emil i ja smo bili najmlađi, ali su nas prihvatili kao svoje.

Naravno, bilo je uvek na tim književnim večerima i nekih NLO, koji bi se pojavili s nekim od pisaca, a onda ostajali tu dok žurka traje.
U to vreme je Skadarlijom upravljao SIZ Skadarlija, odnosno Vuja i Proka, koji su voleli i razumevali pesnike, i mnogo puta nas vadili iz zatvora.
Na klupama koje još i danas stoje moglo se prenoćiti. I to je bila jedna od prednosti.

Emčilo, Goran Goveče, koga je Aca Sekulić upoznao na lečenju od alkohola na Avali, i ja saplitali smo se o kaldrmu.
Svitalo je i pijaca se budila. Tu su bili tricikli taksista za teret. Upali smo jednom u korpu i naručili tri kruga oko Bajlonijeve pijace. „I parkiraj kod ‘Zmajka’.”
Mahali smo dežurnoj patroli, građanima sela Zaklopače, slučajnim prolaznicima… Bilo je veselo. Bože, što je bilo veselo!

Kad smo se iskrcali, Govečetu je bilo muka. Utrčao je u kafanu, otvorio vrata od kenjare i počeo da riga. Ispovraćao je čoveka koji je sedeo na WC šolji.
Ispovraćani je slomio flašu i krenuo ka nama.
Njega su svi u kafani poznavali. A onda je ušao u kafanu Dada Cerović, koga su takođe svi poznavali.

Ciganin s violinom je počeo da svira „Svilen konac”, a mi smo ispovraćanom dali Govečetovu jaknu da se presvuče. Na česmi je oprao kosu i sasuo dve duple votke koje mu je Dada platio.
Svitalo je, a ja sam recitovao: „Dane, dane, đubre jedno, ne sviće se tako,
Marš napolje pa pristojno svani…”

+ Trenutno nema komentara

Dodajte Vaš komentar