SRBI I SVETSKI LIDERI: Pomoć, silo i nepravdo!

Stvoren je obrazac ponašanja, očekivanja i dodvoravanja svakom vođi u velikim zemljama koje mogu da ostvare naše želje i stremljenja. Po pravilu, takva očekivanja i nade na kraju se redovno izjalove

Trampomanija u Srbiji još ne jenjava, naprotiv, evoluirala je u trampofiliju, a u svakom potezu novog američkog predsednika koji makar nagoveštava šacovanje balkanskih prilika traži se neka nada i očekivanje da će nam, najzad, ta moćna prekoatlantska sila biti naklonjena i pomoći u ostvarivanju kakvog nama važnog nacionalnog cilja i interesa. Neki mediji i vajni analitičari idu korak dalje i već "grade" savezništvo između Trampa i Putina, nagoveštavajući neku dobrobit i korist za Srbiju. A sve se, zapravo, može sažeti u onu narodnu - što je babi milo, to joj se i snilo!

- To su velika očekivanja malih naroda i njihovih državica, da nađu vođu ili spasitelja - kaže prof. dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju, i dodaje:

- Spasitelja za potvrdu njihove političke volje, za istorijski konstrukt, tj. da im da za pravo da je njihova predstava o istoriji sopstvenog naroda i države jedina ispravna. On treba da im da legitimitet sopstvenih težnji i potvrdi poželjnu sliku, pa makar ona bila i lažna ili redukovana na samo sopstveni pogled. Takav spasitelj ima moć da ispuni njihove želje, nadanja, ispravi istorijske nepravde, zadovolji njihove interese, jednostavno, da im ponudi očekivano rešenje.

Objašnjavajući razloge zbog čega se ovakvo nacionalno uspaljivanje ciklično ponavlja kroz istoriju, pri čemu Srbija i Srbi u tome nisu usamljeni, dr Pavlović kaže:

- Zato što se uticaj velikih sila provlači kao crvena nit kroz istoriju svih balkanskih državica, stvoren je obrazac ponašanja, očekivanja i dodvoravanja svakom vođi u velikim zemljama koje mogu da ostvare naše želje i stremljenja. Po pravilu, takva očekivanja i nade na kraju se redovno izjalove. Konkretno, sve državice nastale na razvalinama Jugoslavije još su, manje ili više, u raznim krizama, nezavršenim procesima, neke u velikoj neizvesnosti za budućnost. I umesto da se rešenja traže u međusobnim dogovorima i širim integracijama, traži se moćni sponzor koji će im obezbediti ekonomsku sigurnost i politički kredibilitet. Nesposobni da sami reše svoje probleme, rešenja traže od drugih. Po pravilu od moćnih, od jednog čoveka, od vođe, pa makar on bio i tiranin. Kao što su Hrvati stvaranjem NDH od Hitlera i Musolinija dobili legitimitet za svoje "povjesne težnje". Ili poput Albanaca, koji zahvalnost za sponzorisanu nezavisnost Kosova iskazuju socrealističkim spomenicima američkim liderima. Uverenje da su im Klinton, Olbrajtova i družina poklonila nezavisnost i pomogli njihovu "epopeju" oni iskazuju na taj način. Istovremeno uveravaju i druge da kad nađeš velikog sponzora, veliku državu ili velikog vođu, lako možeš da ostvariš svoje vekovne snove.

Velike ideje i nesreće

A Srbija baš ima problem sa definisanjem svojih vekovnih snova, gde se po pravilu sve na kraju i svede samo na snove. U istorijskom sećanju na, recimo, Čegarsku bitku malo gde će se naći prostora za podsećanje da je polovina srpske vojske htela u okršaj s Turcima što pre, dok je druga polovina čekala rusku pomoć.

Prof. dr Momčilo Pavlović: Građenje slike o ulozi velikih sila ili vođa kroz istoriju dovodilo je do nepoverenja i nesporazuma sa velikim silama i osećanju nepravde: veliki su krivi za sve, mi nismo odgovorni, rešenja su nam nametnuta, a večiti krivac nije u nama nego u drugima - velikim silama i njihovim vođama

Uz tradicionalnu međusobnu podeljenost, ovo natezanje pokazalo se kobnim, a Rusi su, gle čuda, imali preča posla u ratu s Turcima. Karađorđe je morao da napusti Sandžak, a ruski izaslanik Konstantin Rodofinikin i beogradski mitropolit Leontije beže iz Beograda. Ustanak okončava potpunim porazom Srbije 1813, a godinu dana pre toga Rusija je s Turskom zaključila Bukureški mir zbog napada Napoleona. Ovakvih primera kroz istoriju ima isuviše, a retke prilike u kojima je Srbija dobijala ponešto važno za sebe samo su bile u sklopu interesa velikih sila (Pariski mir i Berlinski kongres u 19. veku).

- Građenje slike o ulozi velikih sila ili vođa kroz istoriju dovodilo je do nepoverenja i nesporazuma sa velikim silama i osećanju nepravde: veliki su krivi za sve, mi nismo odgovorni, rešenja su nam nametnuta, a večiti krivac nije u nama nego u drugima - velikim silama i njihovim vođama. Takva "srdita nemoć", kako je to neko kvalifikovao, postala je pretežni obrazac ponašanja političkih i nacionalnih elita na ovim prostorima, posebno u periodima cikličnih ratova i kriza, kroz čitav 19. i 20. vek - objašnjava dr Pavlović, i dodaje:

- S druge strane, istorijsko iskustvo donekle daje za pravo da se veruje da je uticaj velikih sila i njihovih vođa ponekad nameran, ponekad nehotičan ili nepromišljen, što je sudbina malih naroda na ovim prostorima. Velike sile donosile su nam velike ideje, ali i velike nesreće pustošeći ove prostore pod raznim izgovorima i pomažući jedne nasuprot drugima, mešanjem u unutrašnju politiku, bilo da se radilo o ustoličavanju ili skidanju vladara i vlada, krojenju i prekrajanju granica, primoravanju na život u okvirima koji se nisu želeli ili na razne saveze. Istorija je puna takvih primera.

Teško otrežnjenje

Poslednja stvar koje male nacije sa umišljajem o sopstvenoj važnosti, poput Srba, postaju svesni jesu zablude. Takvo otrežnjenje, po pravilu, izostaje, što dodatno produbljuje nacionalnu frustraciju i beznađe. Ta linija sunovrata već se može smestiti u model: prvo se neguju očekivanja podstaknuta nadom; potom se grade stereotipi; nastavlja se proizvodnjom predrasuda koje neminovno vode u zablude koje, neretko, prerastaju u tinjajuću ili otvorenu mržnju utemeljenu na dubokoj razočaranosti. Samo se može zamisliti kakav će krah ovde doživeti rusofili ako se ostvare nagoveštaji da bi Rusija zarad svojih krimskih interesa mogla da prizna nezavisnost Kosova!

- Buđenje Rusije i Putinova moć vođe uverava deo Srba da im samo on može pomoći u odbrani nacionalnih interesa - smatra dr Pavlović, i dodaje: - Pritom se gubi iz vida da velike sile imaju globalne interese u kojima se lako mogu izgubiti naša nadanja i očekivanja. Kroz analizu i očekivanja govori se ne o tim vođama nego o nama, našim navikama i našoj psihologiji. Kad se, pak, takva očekivanja ne ostvare, onda se kreira slika da veliki i moćni rade protiv nas i naših interesa, da su velike sile ili vođe krive što su nam granice tu gde jesu i što nismo dobili više, što su drugi uzeli i ono što je naše...

Iz svog diplomatskog iskustva, Milan St. Protić, nekadašnji ambasador Srbije u SAD, konstatuje:

- Razumeti Rusiju preko Putina, Ameriku preko Obame ili Trampa, Evropu preko Merkelove, tipičan je izraz naše površnosti, a mali narodi ne smeju sebi da dozvole površnost. Jedno je politika koju oni vode i koja je nekad u korist moje zemlje, nekad i protiv, kao i prema drugim zemljama. Nismo mi ništa gore prošli u odnosu na te sile. Trebalo bi da se trudimo da tu zemlju upoznamo i u odnosu na nju postavimo politiku. Ne, mi čekamo da Tramp promeni politiku, a ne mi.

Ako se ovome doda i proizvoljno sejanje iluzija od raznih analitičara, dela medija, tzv. vrsnih poznavalaca prilika, da će opredeljivanjem za određenu ličnost, ili silu, za nas biti mnogo bolje, da će se dosadašnja politika promeniti u našu korist, onda se stvaraju nerealna slika i očekivanja, koja se, po pravilu, redovno izjalove. Ono čega moramo biti svesni jeste to da ni NATO i SAD, s jedne strane, a Rusija i saveznici, s druge strane, ne biraju političke partnere iz "ljubavi" ili dobrih istorijskih odnosa, već samo na osnovu interesa koji se mogu ostvariti iz vrednosti jedne države na geopolitičkom tržištu. Naši zvaničnici su, skoro po pravilu, olako neke zemlje proglašavali za prijateljske i stubove naše spoljne politike. Podsećanja radi, evo jednog uputnog političkog ukrasa Henrija Kisindžera: "Biti neprijatelj Amerike je opasno, a biti prijatelj Amerike je pogubno."