29.04.2018. 13:45
Božidar Zečević
TAŠMAJDAN: Prošetajmo se lepim Tašom, i prošli smo istorijom Srbije i našeg kontinenta
Od rimskih vremena do carstva kinematografa i televizije, sve je koncentrisano na nekoliko hektara gradskog zemljišta. Nema čega nema iz hronologije i simbolike Evrope. Prošetajmo se lepim Tašmajdanom, i prošli smo istorijom Srbije i našeg kontinenta
Geografski gledano, Tašmajdan predstavlja središte Beograda. Njegovom desnom stranom vodi i danas jedna od najvećih i najživljih gradskih arterija, kojom se već osam decenija kre ću vitalne tramvajske linije šest i sedam spajajući Terazije sa severoistočnim prilazima. Ta ulica je dugo nosila naziv Bulevar revolucije. Sada se drugi deo tog naziva ne pominje, nego je u naziv vraćen nesrećni srpski kralj Aleksandar Obrenović, po kome je ulica nekad dobila ime.
Geološki, Bulevar prati hrbat Beogradske grede, koji se spušta od Zvezdare i Pašine česme gotovo do samog Miocenskog spruda, dugačkog rta u Panonskom moru, tvoreći tako blagu ali dugu padinu koju su uočili još Rimljani, iskusni planeri gradova. U drugom veku naše ere izgradili su niz ovu prirodnu grbu akvadukt, gradski vodovod svog municipijuma Singidunuma, koji se spuštao od izvora iznad docnije Pašine česme sve do rimskog kastruma, u sredini današnjeg Kalemegdana, gde su se, po legendi, odmarali Argonauti. Na polju gde je počinjao ravni deo izgrađena je hidraulična prevodnica koja je svojim izgledom podsećala na vagu (terazije) i dugo, sve do turskih vremena, služila je svojoj svrsi, te joj otud i ime. Uzbrdo, duž vodovoda, izgrađen je popločani drum, docnije nazvan Smederevski, koji je vodio na severoistok, ka otmenom kvartu rimskih vila rustika, čiji su se dokazi postojanja, uključujući i bronzanu glavu rimskog cara Makrina iz Boleča, mogli nekada videti u Narodnom muzeju. Danas od svega toga nema ni traga, ali je ostala ulica koja prati trasu rimskog puta.
Tašmajdanski park, izgra đen pedesetih godina prošlog veka, oko kojeg se savija tramvajska linija „šestice“ i ponovo vraća nagore, uz Bulevar, ima svoju fascinantnu tradiciju, kojoj je moderno vreme dodalo sasvim nova značenja. Posle rimskog groblja, bilo je tu srednjovekovno groblje, koje je do novijih naraštaja dotrajalo pod nazivom - Staro ili Tursko. Sećam se da mi je majka pričala kako je s kolegama s Medicinskog fakulteta tu skupljala lobanje i druge delove ljudskih skeleta na kojima su vežbali osteologiju, a Puriša Đorđević je tuda „preskakao turske koske“ na putu za obližnji „Avala film“, docnije Televiziju Beograd, iako je groblje odande iseljeno još osamdesetih godina 19. veka. Tu je bila stara grobljanska crkvica posve ćena Svetom Marku, gde je prvo i sahranjen onaj nesretni kralj Aleksandar. Zajedno s poslednjim Obrenovićem, nestala je i crkvica, a na njenom mestu se danas uzdiže velelepna Crkva Svetog Marka, inspirisana Gra čanicom, te odmah iza njega ruska Crkva Svete trojice, u kojoj je sahranjen general Vrangel.
Neki kažu da su baš tu, a ne gde se misli, spaljene mošti Svetog Save 1594, jer je Vračar, to jest Vračarsko polje počinjalo baš iznad starog majdana, iz kojeg se sve doskora vadio porozni krečnjak, pogodan za spomenike. Možda je upravo zbog toga i groblje, još u rimskom dobu, podignuto pored tog kamenoloma (tur. „taš“ - kamen, „majdan“ - rudnik), o kojem i danas svedoči splet podzemnih hodnika ukopanih u strmu tašmajdansku stenu, gde su Nemci, za vreme pretposlednjeg rata, smestili svoj štab. Novija istorija ovog rejona počinje kad i moderna srpska država, 1806. godine: Karađorđe je tu podigao svoj logor dok je opsedao Beograd. Ovde su doneli već mrtvo telo Vase Čarapića, palog na Stambolkapiji. To je za Karađorđa bio znak da povede glavninu narodne vojske u oslobođenje srpske prestonice. Četvrt veka docnije, 1830. godine, u već slobodnoj Srbiji, pročitan je na mestu čuvene „Poslednje šanse“ sultanov ukaz, jedan od najvažnijih dokumenata o položaju moderne srpske države.
„Od ovoga časa počinju naše želje ispunjavati se“, treba da je ovim povodom izjavio knez Miloš, koji je ovamo, u atar sela Palilula, preselio sve proizvođače „fišeka“ (barutnih punjenja) od straha da u varoši ne dođe do eksplozije ili po žara. Tako je nastala „Fišeklija“, gde je prvih godina posle rata uređen prelep park i malo niže mali stadion, kultno mesto beogradskog kruga dvojke. U ovom kraju odrastali smo i ja i moja deca, koja su se rano navikla na kafanski roštilj i nadaleko čuvene kolače u „Banderi“ (šta zna dete šta je „Madera“), elitnom restoranu starog Beograda. Da završim sa sećanjima: u blizini se nalazio i stari bioskop „Union“, gde sam gledao prvi film u životu. Bila je 1952, imao sam četiri godine, ali i danas pamtim gotovo svaki kadar ostvarenja „Abot i Kostelo u Legiji stranaca“, koje je, izgleda, odgovorno za moju dalju sudbinu. Samo da još dodam, u ovom starom bioskopu sa „olajisanim podom“ i starom peći-bubnjarom rodio se novi srpski film: 1951. bio je tu osnovan „Kino-klub Beograd“, iz kojeg se ispilio niz autora poput Živojina Pavlovića, Dušana Makavejeva, Rakonjca, Kadijevića..
Zašto sve ovo pričam? Zbog nečeg sasvim drugog, što ima veze sa zajedničkom temom ovih kolumni u „Ekspresu“, a to je svojstvo Beograda da se ponavlja kao veliki znak. Već ranije smo utvrdili da je Beograd, po svemu, imaginarni označitelj početka i svršetka Evrope, epohalno razmeđe vremena. Ozna čavajuće ovog znaka su sva njegova obeležja. Označeno je njegova unutrašnja vitalnost: sukcesije Beograda, njegova dijahronija. I povodom Tašmajdana, srca grada Beograda, utvrdili smo isto. Od rimskih vremena do carstva kinematografa i televizije, sve je ovde. Sve je koncentrisano na nekoliko hektara gradskog zemljišta. Nema čega nema iz hronologije i simbolike Evrope. Prošetajmo se lepim Tašmajdanom i prošli smo istorijom Srbije i našeg kontinenta. Od rta u Panonskom moru, na koji su se iskrcali Jasonovi Argonauti, pa do Apokalipse sveta oličene u NATO paktu sve je u jednoj slici, jednoj grandioznoj kompoziciji koja čeka svog Hijeronima Boša ili Milića od Mačve.
Da, nažalost. Tašmajdan je etalon planete koji nije izbegao NATO. Jedini evropski prostor koji su pogodile nove, pametne i lepe rakete još 1999, najavljujući zastrašujuću eru agresije i propasti. Tu je jedne no ći „tomahavcima“ Bila Klintona srušena zgrada RTS-a i počeo je 21. vek kakav sada poznajemo. Tu je spomenik sa pitanjem ZA ŠTO? I još jedan strašan spomenik, pobijenoj deci Srbije u bombardovanju.
Dva ova znamenja postala su deo nove, kolosalne tradicije, simbol epohe koji ne postoji drugde na planeti.
Zato oprezno u šetnji omiljenim parkom: tu spava opasni znak.
NE PROPUSTITE:
BEOGRAD KAO VELIKI ZNAK: Srpska prestonica simbol prvog planetarnog ratnog zbivanja u istoriji sveta
Komentari
